Како бити добар родитељ пубертетлији?
Tabla
14:00:00
0
 |
| Наташа Липовац |
„Ако решите све проблеме своје деце, она неће имати других проблема сем
вас“
Душко Радовић
Када живимо
темпом каквим живимо, шта је у ствари паметно чинити? Када си уско у струци,
педагогији, психологији и читав живот се бавиш децом где је граница коју треба
препознати, не прећи је, а опет на најбољи начин помоћи сопственом
пубертетлији?
Не могу да се
помирим са чињеницом да су све наопаке ствари данас „нормалне“, а све што је
„нормално“ да у стварном животу који нас окружује, где смо свакодневно
присутни, више „није нормално“. Како у свему томе наћи праву меру, а не
издвојити сопствено дете од друштва које га окружује?
Да ли је могуће да дете које се до јуче
нервирало када добије оцену пет минус, наступи таква промена да му је апсолутно
свеједно која је оцена у питању? Прва четири разреда су пролетела у жељи за
радом, такмичарском духу, доказивању. Учитељица је била Бог, закон, баш како
треба да буде. А онда тотални крах, распад система. Како је могуће заборавити
све изграђене радне навике?
Али, то су само оцене... Наравно оцене нису
битне, битно је оно што ће изгубити у свом за коју годину животном опредељењу.
Није тешко прихватити тренутно стање,
али изузетно боли чињеница колико деца одједном изгубе мотивацију за рад,
колико лако прихвате ту успаваност, демотивисаност...
Уз дужно поштовање свих колега, некако
препознајем колико се ми као учитељи дајемо много више – ми знамо ситуацију у
породици, пратимо промене, приметимо тикове... Не остајемо равнодушни на промене
које уочимо и реагујемо – одмах и сада.
Трудим се да као родитељ дам свој максимум, да
будем друг, мајка, отац, раме за плакање, али опет да имам меру у свему томе и
да знам границу. Старији људи кажу: „Причај, стално причај...“ То и чиним, само
тренутно не видим неки значајни помак. Знам да нећу одустати, све што је до
мене урадићу, али оно што је до других...
Најважније од свега је да свако дете буде срећно
и здраво. Можда не препознајем на прави начин шта је за моје дете данас срећа,
али свакодневно учим.
Свако ко ради, учи, он и греши. Волела бих да
моје грешке највише коштају мене, а моје дете постане добар и срећан човек, а
људи који су уско упућени у рад са адолесцентима можда схвате наше и муке деце.
Наташа Липовац
.jpg)
