Мерима Алихоџић - Милина глава
Tabla
10:00:00
0
Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“
Нови Пазар
МИЛИНА ГЛАВА
На падинама планине Мокра гора, изнад мјеста Рибарићи, у правцу Рожаја,
укљештен између села: Батраге, Мојстир и Чулије, налази се најљепши извор у
цијелом мом завичају назван Милина глава.
Љепоте му нема надалеко, а у то се свако увјерио, ко је бар једном дошао да
се напије питке изворске воде. Изнад извора се налази планина Мокра гора, коју
наш географ Јован Цвијић назва "Балканска Љепотица", а све због прекрасног биљног и
животињског свијета и мноштва бистрих језера из којих се попут планинских суза
изливају на све стране поточићи који путују према: Санџаку, Црној Гори и Косову
и Метохији.
Извор Милина глава је пресликан из бајке, невјероватно моћна вода у
буковима избија из кречњачке стијене, као да је експлодирала и прави поток који
се улива у ријеку Ибар. Чаробна моћ и привлачност извора те стално нагони да га
посјећујеш и приликом сваке нове посјете осјетиш његову вјечност и мудрост, али
и тајне које скрива у себи.
Док би ме просто хипнотисао својом снагом и љепотом, овај непоновљиви извор
би ме увијек тјерао и да се запитам: „Зашто је и по чему извор добио име Милина глава?“ Али, на своје питање сам увијек сама
давала скоро исти одговор: „Сигурно је добио по некој лијепој дјевојци која се
звала Мила". И заиста моја претпоставка се потврдила као тачна у причи
сеоског старца који ми исприча причу о настанку имена овог извора.
Наиме, према причи старца, на планини Мокра гора у близини мноштва
прекрасних језера и извора Савине воде, живјела је са својом породицом
неописиво лијепа дјевојка Мила у коју се
заљубише сви момци са планине. Мила је била поносита дјевојка из честите
породице и нехајно се обраћала момцима
удварачима. Један од њих је ипак успио да се приближи њеном срцу шаљући јој
преко њене другарице љубавне пјесме написане и сакривене у чобанском штапу. Мало по мало они
се зближише и завољеше, а стока коју су чували по планинским
пашњацима је све чешће харала туђе посједе или се губила у планинским врлетима
и хурдулијама.
„Страсна љубав на овом дуњалуку увјек има душмана“, рече старац, „па и у
овој причи о љубави двоје младих, мунафици дојавише Милиним родитељима како она
проводи вријеме са младићем по планини док стока иде у похару. Они посумњаше у
приче мунафика, али се увјерише када исте вечери пронађоше љубавне пјесме у
шупљем пастирском штапу. Одлучише да казне Милу и забранише јој сваки излзак из
куће. Младо момче је пукушавало на све начине да дође до Миле, али без успјеха,
чак је и сивог голуба писмоношу којим је покушавао да дотури писамце Мили, њен отац одстријелио пушком танџаром. Момак
је чекао и патио, али патила је и Мила и њене вреле сузе су све чешће натапале
јелек који је носила.
Туга се увуче у њиховим срцима тихо попут магле која прекрије планинске увале
и момче прво обоље и за кратко вријеме како народ рече умрије на пречац. На
његовој сахрани се окупио народ из цијелог краја, јер смрт тако младе особе
окупи људе на једном мјесту као ништа друго.
Закључана у својој кући у којој је било забрањено споменути име младића венула
је Мила; сви укућани су ћутали као да се ништа није догодило. Са сумраком, Милина
мајка откључа врата од куће да би помузла стоку, а Мила се тихо искраде из куће. Трчала
је у правцу сеоског гробља, падала, устајала, опет падала и тетурала се у
мрклој ноћи која завлада све док је умор не савлада. Када се Мила пробудила,
лежала је на обали плавозеленог бистрог језера и она устаде да се умије и
напоји воде како би наставила пут до гробља. Када приђе, загледа се у воду и
тада угледа лик свог тек умрлог драгог, устукну назад, је језа, али
и радост па се одмах поврати и поново га видје и чу га како је умилним гласом
дозива: „Дођи Мила! Дођи Мила!“ И све тако је дозиваше да она не примјети и
неосјети да је већ дубоко ушла у језерску хладну воду, нити осјети хладноћу,
нити губитак последњег даха који испусти док се на површини језера затварао
посљедњи круг њеног нестајања.“
„Стари преносе са кољена на кољено да је након неколико дана овдје, на овом мјесту извора, пукла
стијена под притиском букова воде, који су навирали и који се рачвају на више
страна. Мјештани из околних села су желећи да виде ово чудо, прво угледали огромни извор бистре планинске
воде а затим и извирјело тијело Миле, гдје
прво уочише њену прелијепу главу
са бујном косом, чији праменови лепршају низ изворске брзаке рачвајући се у свим правцима."
Ето тако овај најљепши извор у овом крају доби име Милина глава. Током
цијеле године а посебно љета, људи из Новог Пазара, Тутина, Рожаја, Косова, али и из
других дјелова свијета посјећују ово врело бистре планинске воде тј. извор
Милина глава и враћају се својим кућама одморни, срећни, са пуно више снаге и
љубави, јер овај извор није само обичан
извор хладне, бистре и питке планинске воде, он је више од тога, он је извор непресушне
љубави, која никада не умире.
Мерима Алихоџић,
VI разред
