Ксенија Станковић - То није мој живот, то нису моје речи, то нисам ја!
Unknown
16:00:00
0
Снежана Стојановић, ОШ „Васа Чарапић“ Бели
Поток
То
није мој живот, то
нису моје речи, то
нисам ја!
|
С
|
кривен у белим јутарњим маглама кишовите
јесени, Бели
Поток се тихо будио из сна. Сунце
се полако пробијало кроз скоро оголеле гране високог дрвећа, сладећи се кишом с пожутелог
лишћа.
Под ногама су пљускале барице, док су улицама текли потоци
настали од киша. Мирис свежег пецива и тек пристигле штампе мешао се с јутарњом
свежином. У џепу
капута пронађох ситнину, пружих
је продавцу на киоску и узех новине. Под
прстима се још увек могла осетити свежа фарба која је остављала тамне трагове.
„Хиљаде
људи остало без домова!“ „Поплаве не јењавају.“ „Силована па мучки убијена
девојчица.“ „Без
посла још…” „Штрајк
радника у фабрици…”
Још један почетак дана саткан од ружних вести
које нас бомбардују
са насловних страна. „Пази
где возиш, мамлазе
један!” „Ма
немој да ти сад…”
Кренуше увреде на начин вожње, које
нервозни возачи упутише једни другима овог јесењег јутра. Само пар тренутака касније… „Гледај где стајеш, краво дебела!” „Не гурај се, ћорава наказо!” чашћаваху се комплиментима двоје
средовечних људи у аутобусу. Боже, колико негативне енергије у само
пар минута, а ово
јутро је обећавало леп дан са помало сунца.
Силазим из аутобуса и лаганим кораком стижем
до школе… Школско звоно нас окупи у учионици. Свађа око места, галама, вика, гуркања, увек исти људи, увек исте увреде... Гледам
их, бледо, равнодушно, без сјаја у очима. Oсећам како ми груди постају
тесне. Осећам
енергију од које ме хвата нервоза, безвољност. Постављам себи питања чему све
ово, куда иде
овај свет, има ли ишта више смисла кад је све тако безвезно, чему снови, чуда, магија, надања, кад је реалност тако сурова?! Те сенке иза мене гурају ме у
амбис тмине док се светлост коју толико дуго желим, тек назире испред мене. Гледам кроз таблу. Време је веома дуго и тешко, ако је празно и неиспуњено. Зидови шапћу. Понестаје ваздуха, воље, инспирације за највећа животна
дела. Већ дуго
бол других препознајем у својим грудима. Својатам туђу несрећу и патњу. Шминкам своју стварност њиховим
бојама. Навиру
мисли, тешке и
црне.
То
није мој живот, то
нису моје речи, то
нисам ја!
Пре него што године кроз косу прођу, прошарају је и у њу уплету седе, пре него што постанем неко ко
мрзи цео свет и самог себе у том свету, пре но окривим друге за своја
незадовољства, недовршене
приче, пропуштене прилике и промашен
живот, неуспехе, пропаст... пре свега тога хоћу да
живим, мењам
свет по себи, да имам
чега лепог да се сетим и од тих сећања живим кад се седе у косу уплету и
младост тако далека буде.
Желим да сачувам срце за своје туге које
живот носи, да
останем јака и дочекам године зрелости. Хоћу да волим док љубав траје, да љубим док ме љубе. Хоћу око себе људе који ме
срећном чине, за оне
друге под мојим плавим небом места нема. Кључ успеха живљења налази се у
нама и у нашим речима, што
пре схватимо какав живот желимо и шта од живота хоћемо, бићемо срећнији и задовољнији.
Ксенија
Станковић, 82
Финалиста Фестивала лепе речи ФЛЕРТ 2015.
.jpg)
