Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Харис Халилбашић - Немогуће не постоји


Tabla 11:00:00 0


Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина






Немогуће не постоји


Дашак топлог љетњег зрака се провукао кроз полуотворен прозор моје собе и њежно ме помиловао по челу и образима.

Ноћ се кроз прозор смијешила, а звијезде на црној хаљини су ме позивале да им се придружим.

Кренуо сам. Испред мене су се одједном појавиле вијугаве степенице чији су степенци личили на дирке  клавира. Са сваким мојим новим кораком по њима, производиле су неке непознате дивне тонове који су чаробним звуком испуњавали ноћ. Опустили су ме па је и страх од непознатог нестао.

Са звуком задњег тона сам дошао до задњег степенца. Тада се испред мене отворише огромна врата са челичним ручкама у облику копита. Степенице којим сам дошао, нестадоше. Морао сам ићи даље. Одушевио ме призор који сам угледао. Огромна ливада је личила на игралиште. Истог тренутка сам зачуо овације и велики аплауз публике. Тренирао сам фудбал већ три године, био сам голман, и о свему овом сам потајно маштао. Највеће трибине које можете замислити су биле испуњене до последњег мјеста. На њима су помало необични навијачи пјевали загрљени. Били су велика шаролика скупина јер су боја коже и помало необични облици тијела давали још љепши изглед тој чудној скупини. Заједничко свима им је био осмијех, пјесма и нада у очима. Велики рефлектори су обасјавали број на мом жутом дресу. Као у трансу сам стао на гол и чудна утакмица са чудним играчима је почела. Неки играчи су трчали, неки лебдјели, а неки су могли чак и летјети.  Играло се фер и коректно тако да судије нису биле ни потребне. Са сваком мојом новом одбраном ми је прилазила необична пјегава дјевојчица дуге црвене косе са најљепшим као небо плавим очима и љубила ме у образ.

Утакмица је још увијек трајала јер нико није желио да се заврши. Одједном се полако иза врха највеће трибине почело указивати насмијешено лице сунца. Публика је полако почела напуштати терен у својим чудним и необичним превозним средствима од којих су нека летјела. Схвативши да се све завршава, обузе ме туга. Као да је знао како се осјећам, у том моменту ми приђе тамнопути дјечак коврџаве косе. Чврсто ме загрли и држећи ме за руке погледа право у очи продорним погледом пуним наде од којег ми тијелом прође нека чудна струја. Тим погледом без иједне ријечи ми је пренио поруку. Улио ми је наду. Наду да постоји боље сутра и да га ми без обзира на изглед, говор и мјесто одакле долазимо можемо заједнички остварити. Одједном се испред мене поново створише оне исте степенице.

Не, не желим се вратити!

Харис Халилбашић, VII разред

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост