Школа некад и сад
Tabla
15:00:00
0
Мирјана Марић, ОШ „Горачићи“ Горачићи
 |
| Мирјана Марић, професор енглеског језика |
25.
мај 2018.
После
низа кишних, коначно један сунчан дан искористила сам да у дворишту своје куће прелистам
књигу коју сам недавно добила. Наслов звучи превише озбиљно, али свака реченица
одише топлином и посебним емоцијама које ми не дају да је оставим. Ауторка,
Ружа Томовић, оставила ме без даха. Написала је монографију своје генерације „Фармацеути,
генерација прва, Чачак, 1964.“ Читајући занимљивости и анегдоте о
ученицама овог одељења брзо сам дошла до стране 61. Каква коинциденција,
данашњи датум у првој реченици вратио ме и у моје детињство. И тада се славио „Дан младости“, Титов рођендан. Некада
је то била највећа и најлепша манифестација која се славила широм бивше
Југославије. Професори физичког васпитања имали су задатак да за тај дан
осмисле слетске вежбе и да их што боље, лепше и масовније представе у свом
граду. У слету су учествовали од најмлађих до средњошколаца. Сви учесници слета
су се потрудили да прикажу најбољу слетску вежбу, складност, лепоту и
елеганцију. Беле сукњице и блузице, црвене машнице и обручеви носиле су ученице
Медицинске школе, те давне 1963. на зеленом травнатом терену. У овој
манифестацији учествовале су све школе. Најбољи су добијали вредне награде.
Најодговорнији омладинци преузимали су Штафету младости и предавали својим
вршњацима из других градова, да би је 25. маја на великој свечаности уручили
Другу Титу.
Одељење
које је представљено у монографији, било је у то време, најбоље женско одељење
у Србији. А најбоље мушко одељење те године било је одељење Техничке школе из
Суботице. Као награду Савез омладине Чачка је организовао заједнички сусрет и
прославу матуре у нашем граду. Били су то незаборавни тренуци из којих су
израсле и неке љубави.
Ученици
овог одељења нису имали само стручна знања, већ и таленте којима су стално
пленили. Девојке су посебно биле надарене за глуму, певање, рецитовање, ручне
радове, писање поезије и фолклор. Било је солиста, као што је Милена Петровић
која је певала у Културно уметничком друштву Абрашевић. Тражили су је да сними
плочу, али се она ипак одлучила за фармацију, своју омиљену професију.
Посебно
даровита особа била је Љиљана Вучковић, која је на сред часа могла да напише
песму, а у тренутку када би запевала настао би мук у одељењу. Посебну пажњу
привукла ми је њена песма Апотека „Цар Лазар“
Апотека „Цар Лазар“
Најбољи лекови,
тврдим пазар
направи се који лек
да продужи свима век.
Рецептура, тара вага
и лекови живот живи
ако грешиш, не срди се
сад ће Мица да те смири.
А рецепти, бога питај
чик прочитај ако знаш
буљи очи, мршти чело
очајању да се даш.
Најзад ето Мица дошла
тихо трема прошла
радња мало напред пошла
мерим прашак, мутим маст,
нећу ваљда у пропаст
да пошаљем овај лек
свима нам је мио век
Хyдроциклин донеси ми
Магистар Слађана ми рече
јел' помаду шта то рече
јел' за јутро ил за вече
Магистар Ната тражи „Deposul“
а ја мислим на пасуљ.
Боже мили,вишњи свеци
откуд пасуљ апотеци?
А та чудна абецеда
изведе ме скроз из реда.
Када
би хтели мало да скренемо пажњу професорима само би ученица Дункица Јелић
запевала песму „Ево срцу мом радости“. Тада би настајао тајац, заборавило би се
и на двојке и на петице јер сви уживају у прелепој песми, истиче ауторка
монографије.
А
каква би школа била без школских бисера. Несебична храброст и и спремност
другарице Маре да помогне својој другрици да добије добру оцену потврђује
следећи пример. Другарица Мара устаје да одговара уместо своје другарице из
клупе. Како је био почетак школске године и професори још нису запамтили све
ученице прошла је непримећено а добила одличну оцену и за другарицу, а на
претходном часу и за себе. У то време да је откривена могла је бити избачена из
школе. Срећом тајна је сачувана, нико није имао лоше последице, само другарица
корист.
Колико
су волеле своју разредну која је мало старија од њих, говори и песма коју су
јој посветиле и која краси корице ове дивне монографије.
Песма
разредној
Другарице реците
да ли ћете с тугом
растати се с разредном
највернијим другом
Она нам је много
из свог срца дала
све слободно време
љубав, идеала
Оставит је сада
грех је то видети
свака ће је са собом
у срцу понети
А када се сретнемо
и љубав и топлине
из очију плавих
опет ће да сине
Руку ће нам стиснути
разредница мила
за љубав и срећу
у животу свима.
Иако је прошло 50
година од њиховог последњег школског часа, споменари и лексикони брижљиво су чувани
у домовима ових амбициозних девојака.
1. Димитријевић
Цака III3: Свиђа ми се њена коса. Да
пође стопама брата.
2.Радојичић
Добрила: Добра другарица
3. Игњатовић
Верица: Има брата председника. Ко сме
да каже шта мисли. Ја мислим да је лепа.
6. Ровинац
Душанка: Добра
7. Биорчевић
Милка: Лепа
8. Петровић
Милена: Све своје задржи за себе
9. Радојичић
Желимирка: Цимерка
11. Недељковић Верица: Слажем се
са мишљењем бр. 3.
12. Миловановић Гордана: Не знам
шта да мислим о њој
13. Стојановић Снежана: пребићу
је што ми је узела мушему са стола
14. Вучковић Љиљана: Добра
девојка
15. Петровић Љубица: Онако може
да буде горда
17. Брковић Мира: -Добра
19.Шипетић
Вида: Има згодног брата.
20. Парезановић Дара: Прилично
амбициозна
22. Трнавац Душанка: Браво Ружо
брзо причаш. Добро ћеш проћи код биохемичарке
23. Јелушић Слободанка: Нека пође
стопама брата, па ће бити све добро
25. Васиљевић Бојана: Није хтела
да ме упозна са братом. Више ништа немам да кажем. Лично ћемо ја и она
26. Дункица Јелић: И тако и тако
27. Ристановић Пера: Има лепу
косу
28. Глишовић Бранка: Лепа јој је
коса, али само да уме да се очешља.
29. Чакаревић Милка: Добра је
колико је ја познајем
Не
чекајући јубилеје ова генерација се скоро сваке године окупља у пристојном
броју и евоцира успемене из ђачких дана. За последњи сусрет генерације ауторка
их је обрадовала овом дирљивом књигом. Видело се са колико љубави је сваки ред
исписан. Љубав према школи, разредним старешинама, професорима и другарицама из
клупе која и дан данас траје била је пренета и на посао којим се ауторка и сада
бави истим жаром. Ово може да послужи као пример појединцима и генерацијама да
се прославе матуре могу скромно славити без великог гламура и скупоцене
гардеробе, а новац који би за то био потрошен могао би се уложити за учила,
беле табле, грејање, тј. боље услове за нове генерације. Сигурна сам да добар
провод уз искрене намере и лепо расположење не би изостао.
Можда
ће ова монографија подстаћи и друге матуранте да оставе записани траг својих
средњошколских дана.
.jpg)
