Милош Аранђеловић - Срећан сам кад помогнем
Tabla
16:00:00
0
Срећан сам кад помогнем
Тачан рецепт за добра дела и помоћ другима не
постоји, то долази из срца. Свакодневно помагање другима помаже и нама.
Постајемо бољи људи, испуњенији, расположенији. Временом, наша мала, дечија
срца, постају велика. Постајемо свесни да увек постоји неко ко има мање од нас
и да је дивно дати поклон некоме ко не очекује ништа, а коме је моје мало
много. То ме је учинило бољим, баш тај тренутак кад сам преломио и решио да се
срце има да би се давало.
Враћао сам се једног поподнева из школе и планирао
да потрошим џепарац на слаткише. Тада сам угледао једну баку како из контејнера
вади кесу са сувим, бајатим хлебом и неким поквареним воћем. Срце ми се стегло
у грудима. Имам две баке које волим највише на свету и не бих волео да тако
живе. Ушао сам у продавницу и купио хлеб, млеко, воће и неки кекс. Толико сам
имао новца и желео сам све да потрошим. Нисам ни помислио на слаткише, више ми се
није јело. Пришао сам баки и рекао јој да ме подсећа на моју баку која није
близу, да сам добио петицу на тесту и да желим да је частим. Пазио сам да је не
увредим, а она ме је слушала и ћутала. Знала је све, мислим да је све схватила.
Узела је кесу, помиловала ме по коси и захвалила се. Сели смо на клупицу и мало
пичали. Сазнао сам да је сама, заборављена и болесна. Да живи близу и да има
велико срце и да је диван пријатељ.
Тај сусрет је све променио. Нисам више био исти,
нисам више мислио само на себе, почео сам више да гледам људе око себе. Носио
сам кесе старијима на више спратове, бацао ђубре, куповао хлеб. Почео сам да
скупљам новац за лекове једном деки који живи у мојој згради. Није то био
велики новац али је и он као и моје срце сваким даном био већи. За празнике сам
остављао поклоне испред врата онима који су сами и заборављени. Своје омалеле
ствари и старе књиге носио сам са мамом у домове ученика. Поклонио сам своје
играчке онима који их нису имали и онима којима су враћале осмех на лице. Доста
тих играчака однела је комшика која ради на Дечијој клиници са болесном децом.
Осећао сам се великим, учинио сам да се заборави туга колико је могуће. Многи
мисле, па и ја сам тако мислио, да се
новцем може баш све, али сада видим да греше, љубав, осмех, помоћ и срце на
делу много више вреде.
Дете сам. Моја даривања и помоћ нису велики, али
моја жеља је огромна и некима је много значајнија. Букет висибаба, љубичица,
кутија чаја, воће, играчке, свака пажња, мене чини већим, а другог орасположи.
Када сам тужан, без већег разлога, тргнем се и
помислим како неко други има веће, праве проблеме: болести, сиромаштво...
Схватам да сам срећан и да треба да дајем и помажем. Никад се не зна шта може да се деси. Некада ме чинило срећним то
што имам три кошаркашке лопте, а сада сам срећнији јер сам две поклонио некоме
ко не може да их приушти, а воли спорт као и ја. Тако сам постао богатији за
два нова другара.
Помажем, чиним добро, јер добро се добрим враћа.
За Табла Фест 16
Милош Аранђеловић, 52 ОШ „Ћеле кула“, Ниш
Наставник Ирена Златковић
