Невена Петровић - Сањала сам, кад порастем...
Unknown
08:00:00
0
Сањала сам, кад
порастем...
Гледам у бледило
свог плафона. Посматрам причу која ми се развија
пред очима. Слике се полако нижу, једна за другом...
...Слушала је
како киша добује по прозору њене собе. Још мало се
покрила дебелим, тешким, белим јорганом. Бацила је
поглед на прозор који баца сиву светлост на њену собу. "Дан
обећава!" саркастично
је помислила. Погледала
је упаљени телевизор. Метеоролог
је причао да ће бити кишно целе недеље. И на крају
је погледала сат на њеном ноћном сточићу. Каснила је, али није марила. Размишљала
је о свом животу. Мрзела је
свој посао. Мрзела је
свој кукавичлук. И своју
ограниченост. Мрзела је
што не може да се ослободи окова свог ограниченог живота. Устала је
из кревета и ушетала у нови дан.
Улази у стан након радног дана. Пали светло и гледа око себе у празан стан. Само је сопствени одраз у огледалу поздравља. Скида капут и иде у кухињу. Потпуно белу. Ледено
белу, без топлине. Ставља вечеру у микроталасну и наслања се на радну површину. Када се врати кући, нема
осмеха и добродошлице. Нема
мириса вечере. Нема звука пуцкетања ватре. Нема
мириса кафе и цимета. Нема људи. Узима тањир и седа за сто. Једе у тишини. Чује само
лупање виљушке о есцајг. Звук тишине. Звук самоће. Амбиција у
животу јој је била да нађе посао, заснује
породицу и буде срећна. Плашила се
самоће. Плашила се
усамљености и није
волела ту тишину, осећала се
самом на целом свету...
Ако ниси задовољан, проговори! Ако ниси
задовољан делуј! Сетила се
нечег што је негде прочитала: "Ослободи се свих терета. Исплови из сигурне луке, ухвати ветар. Истражуј. Сањај. Откриј!" Била је
поноћ. Небо је било тамноплаве боје. Месец је био пун. Ваздух лак. Живот је био леп. Она је та
која би се радовала сунцу, била
захвална на свежем ваздуху и
вртела се у круг на неком осунчаном пољу. И смејала би се. Откривала
би. Волела. Живела живот на који је поносна.
Спаковала је кофере и отпутовала у непознато, а старе
окове и предрасуде оставила за собом. Била је
слободна.
"Није живот него путовање. Понеси осмех, жељу, страст и циљ. Спусти
прозоре, појачај
музику, поцепај
мапу. И живи!" Јер желим искуства. Јер желим
успомене. Јер желим
да живим живот на који сам поносна. Живот у
коме сам срећна. Кад
порастем, бићу
слободна!
За Табла Фест 15
Невена Петровић, VII -2, ОШ „Бранко
Радичевић“ Лугавчина (Смедерево)
Ментор: проф. Ана Хранисављевић
.jpg)
