Катарина Марковић - Сањала сам кад порастем
Unknown
16:00:00
0
Сањала
сам кад порастем
|
М
|
ного тога у животу сам желела, много тога сам сањала,
за много чим сам жудела, толико пута сам пожелела различите жеље да ми сада
делују толико бесмислено и безвредно и глупо... али
опет, не могу рећи да не постоје и оне жеље које су мало јаче од ових обичних,
увек их има, код сваког, оне најдубље смештене у твојој души и срцу, а опет их
скриваш беспотребно негде у углу свог мозга, плашиш се да ти их не одузму.
Колико пута сам само пожелела те жеље, скривајући се у удобности своје собе,
док сам на прозору у касне сате посматрала звезде, које су једне од мојих
омиљених ствари на овом свету, док нас подсећају на то колико смо заправо ми
сами небитни, малецни, а да при томе не мислим само на висину... сијале
би одозго и увек ме терале на неко дубље размишљање и поновно премишљање чега
заправо све има тамо горе, сећам се да сам чак и умела их често питати понешто
и разговарати са њима попут обичне особе. А онда би ме из тог размишљања
пренула по која звезда падалица, па бих се враћала на оне моје најскривеније,
али најискреније жеље, па бих лагано затворила очи, на тренутак зауставила дах,
док би ми срце лупало јаче него обично, а затим формирала пар мени већ знаних
речи: "Желим да..." .
У сваком случају, можда сам предалеко отишла овај
пут. Али, свакако овај састав нисам почела правим речима. Па добро, можда и
јесам, али свакако не у право време. Видите, истина је да себе никада нисам
сматрала обичном, никада то нисам ни тежила да будем, увек сам хтела да будем
другачија, посебна, она која увек ћути, али када проговори, има шта и рећи, а
ти имаш шта и чути. Увек сам тежила бољем, бити што боља, разумети све,
подржати и радити исправно. Увек сам тежила да будем своја. Али, у свему томе успела сам да створим неки
мој измишљени свет. Деца углавном имају свој измишљени свет као веома мали,
прије него што упознају прави свет... и ту сам морала бити другачија, па такав свет
имам тек са 15 година. Тако да, чини ми се да пола свог живота проводим
сањајући, замишљајући... бежећи од света.
Трава се чинила тако меканом, док сам лагано
провлачила своје дуге прсте кроз њу, седећи на њој и сваку секунду бацајући
поглед на ту више него величанствену планину, на коју сам заправо тек сада
обратила пажњу, а налазила се тачно испред мене, сваки дан, сваку ноћ ме
посматрајући. Прелазила сам погледом преко ње, и тек сада приметила преламање
толико нијанси зелене боје, док се ипак понегде могла разазнати црвена и
наранџаста боја, откривајући кровове кућа помешаних са смарагдим зеленилом.
Чини да се са сваким новим погледом, све више јој се покораваш, све више јој се
дивиш, све више схваташ колико је моћнија. Увек сам желела да будем таква,
толико снажна, толико поносна. Можда се заправо баш из тог разлога толико дивим
планинама, поредим их са дивовима и дивама. Оним највећим.
Сунце се полако почело сакривати иза планине,
просипајући своје црвене зраке по зеленилу, док је од неба направило право
уметничко дело, попут дела неког познатог сликара, при чему је морао потрошити
све нијансе жуте, црвене, беле, наранџасте боје. Изгледа тако мирно, тако
испуњено неком унутрашњом срећом. Увек сам желела да будем таква, увек насмејана,
увек позитивна, увек забавна, весела, док ми осмех непрестано сија на лицу, као
моје најјаче оружје против свих. Увек сам желела да будем она која ће на све
враћати осмехом, и речима која ће их натерати да повуку све претходно.
Можда сам мало одлутала са саме теме, можда вам се
чини као да уопште и нисам поменула предвиђену тему, али ја сањам све ово када
порастем... то су оне моје најискреније жеље. Сањам да будем успешна, сањам да
остварим неке своје циљеве, сањам пропутовати свет, имати прилике видети и
истражити многа места, помагати људима, бити посебна, другачија, и никада
никоме дозволити да ме обори доле, никада не бити на хладној, чврстој земљи,
а и када би то једном био и случај,
никада га не показати. И наравно да знам шта желим у животу, шта да од њега
очекујем, какву будућност желим, наравно да знам чиме желим да се бавим... али
се некако плашим то и рећи, бојећи се одбијања, осуђивања, плашећи се чињенице
да сте то толико пута чули од некога, јер као што сам већ рекла, желим да будем
другачија од осталих. Истина је да желим да постанем писац, да желим да својим
реченицама запањим људе, да их оставим без даха, потпуно, комплетно променим
мишљење о неким стварима и кажем све ово што имам, све што имам за рећи. И
видећете, постићи ћу то једнога дана, заиста хоћу, баш из ината. Али опет, оно
што највише сањам када порастем јесте да не будем у ситуацији да када се
осврнем на детињство не морам се покајати и пожелети да сам нешто можда урадила
другачије, да сам била гласнија, да сам чешће говорила оно што сам заиста
мислила, да нисам била мало више храбрија, самоуверенија, да сам мало више
живела као дете, осећала се детињасто а не као одрасла особа заробљена у телу
детета. Јер, то ме помало и плаши, само одрастање... заправо, не желим да одрастем,
желим заувек бити дете у свом малом измишљеном свету, заштићена од окрутности и
злобе.
Лежећи на трави већ у мрачној ноћи прекривеној
звезданим прахом и месецом смешећи нам се одозго, схватила сам да је живот
заиста такав, баш попут месеца, показујући нам само једну своју страну, било то
сурову или срећну зависи од тебе, али показује нам само једну страну, све док
ми сами не прихватимо да постоји и ова друга, те је ускладимо са првом. Али,
тренутно ме обасјава ова прва и желим тако да и остане. Плаве зенице ми лутају
небеским плаветнилом, док ми се златни праменови мешају са малим, ситним
смарагдима и одједном ми поглед хвата звезду падалицу, смешак ми се појављује
на лицу и тада схватам моје највеће жеље које можда и нису толико скривене. Још
једном лагано склапам очи, док на тренутак заустављам дах а срце ми почиње
куцати брже него обично и формирам мени већ знане речи :
"Сањам,
желим постати другачија... и највише од свега... добра особа... "
За Табла
Фест 15
Катарина Марковић, IX-1, ОШ "Вук Караџић" Роћевић, Козлук, Зворник,
Република Српска
.jpg)
