Антонија Настић - Псето и вук
Unknown
12:00:00
0
Тања Вречко, ОШ "Младост" Нови Београд
Псето и вук
У једноме граду
Живео је пас.
Име града не знам
Не занима нас.
Живео он лепо, одано и смерно,
Господару руку лизао је верно.
Једног јулског дана, усред врелог лета
Пусти господар са ланца, псето да се шета:
„Хајде, мало шетај, тражи шумски хлад!
Када ти досади ти се врати тад!“
Шетајући, псето стигло је у шуму
Где га срете један стари, добри вук.
„Здраво, вуче брате!“, пас му шапу пружи
„Како си, шта радиш? Јел' те здравље служи?“
Вук му на то рече: „Хвала, здрав сам као дрен.
Само сам ти мало овог дана снен.“
„Здрав си и снен, можда, ал' си мршав јако.
Сигурно се храниш, лоше, свакојако.“
„Није лоше“, све вук изврдава,
Ал' на ребра вири истина му права!
Пас започе онда говор леп и дуг:
„Немој тако, вуче, глад је лош друг!
Види мене какав сам
И лети и зими
Можеш и ти тако, мој савет сад прими.
Код мог ћу ти газде посао средити
Живећеш дивно, сит ћеш увек бити.
Посао је лак, само лајат' треба
За то ти доносе меса, млека, хлеба.
Над главом ти увек топли, суви кров.
Зар то није боље него глад и лов?“
Вук ускликну тада: „Пођимо онда,
Кад спомену месо, какав диван звук!
Збогом шумски свете,
Сад без бриге буди, оде стари вук!“
И таман да пођу, окаснили мало
Али нешто вуку тада на ум пало:
„Шта је ово, псето око врата твога?
Ја до сада још не видех тога!“
Пас му одговара: „То је колут само,
Ту се ланац копча да не одем некамо.
Ништа то не боли, не ремети сан.“
Вук ће онда на то: „Опрости ми псето, али нећу даље!
Вук се не рађа да буде окован!“
Тада крену назад стазом старих јада,
Па урликну гласно, на трен мук завлада:
„Е, мој друже псећи послушај ме сад,
Изабр'о си ропство, а ја бирам глад.
Зато сам ја вук, а ти само пас
То је та разлика што раздваја нас.“
Антонија Настић, IV/4
