Лука Стојановић - Мачак Тоша и ја у хајдучкој авантури
Unknown
08:00:00
0
Ирена Сретић, ОШ
"Стефан Немања" Ниш
МАЧАК
ТОША И ЈА У ХАЈДУЧКОЈ АВАНТУРИ
|
М
|
ом пријатељу,
мачку Тоши, и мени је јако досадио овај свакодневни живот. Устани, једи, учи,
вежбај, лови мишеве, сређуј собу, спавај, па опет све наново сутрадан.
Ленчарење, кога је било некада и на претек, нам је досадило. ,,Ма идемо у
хајдуке! Не може то више овако! Зашто да слушамо друге?!“ И, ја реших да
послушам друга. Кренух са њим у неку хајдучку дружину.
Пут нас је
водио кроз разна села и градове. Често смо наилазили на неке назови хајдуке. Ма
чисти лажњаци, верујте ми на реч. Чим их мама позове, а они нас оставе и бришу
кући. Или, рецимо, намиришу колаче и тутањ. Само облак прашине иза њих. Не, не!
Нису они хајдуци. Ма какви! Није то друштво за нас. И тако нас је пут водио
даље. Од хајдучке авантуре ни трага, ни гласа!
Лутајући тако
једном прашумом, наиђосмо на неке чудне момке. Они су били заинтересовани за
наш поход, па су нам се придружили. Чудни момци, крупни, длакави, ушати, ма све
ми некако личили на неке животиње, али нисам се сетио које. Ма нема везе, важно
да нас је пуно. Мрак је већ почео да пада, а испред нас се указа златни храм.
Како је био величанствен! Мало су нам ноге клецале док смо улазили унутра, али
смо ипак били храбри. Тамо нас дочека златни мач у златном камену. Залетели смо
се сви ка мачу, можда је мач краља Артура, али почеше неке рупе да се на нашем
путу отварају. Таман смо ту препреку прешли, а оно почеше стрелице да се
појављују из стења, ма страшно! Мачак Тоша умало не изгуби реп, а ја! Ма мени
ништа није било, ја сам хајдучина! Приђосмо коначно мачу. Погледамо мало боље,
а оно мач дрвен. Дрвен мач, офарбан бојом која наликује злату. Па чак је и
камен префарбан! Гледамо се Тоша и ја и не верујемо својим очима. А дружина иза
нас умире од смеха.
Шта смо друго
могли него да се вратимо назад кући. Схватили смо да нема правих хајдука. Ма
радићемо оно што смо и до сада: устани, једи, учи, вежбај, лови мишеве, сређуј
собу, спавај, па опет све наново сутрадан. И ленчарење, кад год је то могуће.
Лука Стојановић, III- 4
