РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНЕ УЧИТЕЉИЦЕ
Unknown
16:00:00
0
Наташа Липовац, ОШ "Вук Караџић" Београд
З
|
нам да на
крају сваке школске године прођем кроз сопствено сумирање резултата рада - шта је могло бити боље, где су пропусти, на
чему више треба инсистирати, шта је ученицима теже да усвоје, на чему се нема
потребе дуго задржавати...
Свако ко
ради у школи прође кроз све ово, али некако као и календарске године, свака
четврта година нам дође на неки начин „преступна“, кад затвориш круг и изведеш
генерацију. Тада је много више питања, емоција... своде се
рачуни.
За собом
имам већ 4 изведене генерације и мање више данас већ успешне људе. Свака од
генерација се воли на специфичан начин, свака посебно за себе, свака нађе место
у делу срца. После сваке генерације је
изузетно тешко јер мислиш да не можеш себе више да даш, да си дао свој
максимум, а онда сам себе изненадиш.
Управо
сам извела још једну генерацију у којој сам постигла много тога. Саживела сам се у потпуности са том мојом
децом, били смо велика школска породица, све смо могли заједничким снагама.
Ништа ми није представљало проблем за њих да урадим, пет часова у току дана ми
је стално било мало, било ми је мало
времена са њима. На крај света сам смела да их поведем и знала сам где год да
смо, увек нам је лепо. Ноћима сам прекуцавала њихове мисли, размишљања. Нема
ништа лепше него када се од првог дана „нађеш“ са децом, када те те мале душе
прихвате, воле, поштују... тада
резултат не изостаје, а ако којим случајем се деси да и родитељи прихвате
учитељицу као неког са сопствене стране, онда је успех неминован. Моје IV4 су
деца која се памте - добри,
радни, вредни, поштују правила, знају за границе, ДЕЦА ЗА ПРИМЕР. Памтим речи
моје колегинице која ме је једном приликом заменила и изговорила реченицу: „Децо,
хвала вам што сте дозволили да се данас осећам као учитељица!“
У данашње
време, наш посао није лак и свакако наш посао није само посао. На почетку мог
рада у школи, памтим речи искусне колегинице која ми је рекла: „Када отвориш
врата учионице, испред ње оставиш све своје проблеме“. То спроводим све ове
године и трудим се да учионица буде наша посебна планета - место среће, другарства, знања. Са децом је
то лако постићи, али наш позив носи и ону другу страну - контакт са родитељима који је тежи део
посла. У данашње време некако већина одраслих подразумева да си на располагању
24 часа у току дана, да немаш право на приватан живот, да све може да се реши
телефоном или у време када то њима одговара.
Са овом
генерацијом имала сам среће и у том делу мог позива - родитељи су били коректни и мање-више
добронамерни. Оно што не могу себи да објасним, зашто се готово по правилу
дешава да неко на крају IV разреда “искочи“, нађе ти замерку, покаже
незадовољство, једноставно ружно се понесе као човек... На једном од многобројних семинара су нам
предавачи чак рекли да је то неписано правило да су учитељице сјајне прве три
године, а када дође четврти разред увек постоје жалбе на њих.
Шта се то
крије у људима? Какво нас зло гони да не дозволи да све прође до краја
савршено? Како је могуће да људи забораве све добро учињено и из неког разлога
све баце кроз прозор.
Можда из
разлога што сви носимо сопствени идентитет уклопљен од различитих коцкица.
Mожда из
разлога што нисмо сви испуњени? Многима је баш много потребно за срећу, многи
на чудан начин исказују своје незадовољство. Али, да ли на такве треба трошити
време или испуњавати свој живот оним ситницама, малим стварима које те чине
срећним?
Шта је
данас уопште потребно за срећу? Мени врло мало - деца,
пријатељи, здравље мојих најмилијих. Довољно је.
Знам само
да имам могућност да се вратим једно 25 година уназад, вероватно бих опет
одабрала да по занимању будем учитељ јер то је дефинитивно посао који те
потпуно окупира - тада си
и глумац, едукатор, родитељ, лекар, васпитач, саветодавац... а највише од свега ДЕТЕ.
Само ДЕТЕ
зна да буде искрено, да воли несебично, да греје искреним дечјим срцем. Безгранично сам поносна на моје четвртаке, на
моје бивше ђаке јер сви они су МОЈИ пријатељи. Када се сретнемо осећам се
сјајно, испуњено. Тим нашим сусретима „напуним
батерије“. Нашим причама никада краја. Сваком њиховом успеху се радујем,
саосећам њихове проблеме. У данашње време када и пријатељство губи на
вредности, можете ли замислити колико сам богата у пријатељима?
Хвала
свим мојим ђацима на искуству које су ми приуштили и много чему ме научили.
НАТАША ЛИПОВАЦ
Учитељ ОШ
„Вук Караџић“ Београд, Таковска 41
.jpg)
