Јелена Самочета - Породица
Unknown
08:00:00
0
Ивана Павлица, ОШ „Лаза Костић“ Ковиљ
Породица
|
М
|
рачно доба се зари у плећа. Остаде ту... Вековима се усецају окови силе која нас је
покорила. Окитила нас је страшним ланцима, но будили
смо се, као да смрт није ништа. Таложе се у нама јади. Завладала је нечиста
крв.
Наша небеса су света. У рукама имамо један
комадић. По њему се шепури равница, мртво море се тихо таласа, без презирања.
Улива се у хладну воду студеницу. Не ходи она ка њему. Изнад српских села, за
нас светог поља, преплићу се камени лукови, заривају се, боре се, свако на
својој страни. Нико се не усуђује да приграби свој део моста. Страх их је да ће
их одвести мрачним силама. Можда спавају. Често сам долазила породици преко тог
моста. Долазила сам тихо, без најаве. Запињала сам о препреке тешког камена,
немогућем се надала. Својој мајци махала сам уморно, подижући руку неспретно.
Грлила ме је и везивала као каквог духа,
спремног сваког часа да ишчезне. Обећавала сам да ћу се увек враћати,
посматрајући џепове њеног старог капута. У њему крије све своје богатство. То
потајно знам... Мост ме
одвуче и одем несигурно. Тешим себе, шапућем у косу, да ће све бити у реду. На
језику нашем насушном, молим се за породицу. Мајка ме је научила да се молим
тихо, свијајући ћирилици гнездо, бирајући и осећајући дубокo сваку реч.
,,Велико сам дете. Господе, молим те за опроштај. Тражим пут свети, капију
детињства. Молим те да се појавиш у свакоме од нас. Наша се крила секу без дозволе.
Доста ми је поспаних очију."
После сваке молитве, око мене се јавља ореол
спасења. Своју породицу посматрам око погаче, умешене од жита са поља светих. Подносимо тихо своју жртву. Моја мајка
и Мајка Божија позивају ме у Божју Башту. Тражим да се ово огњиште никада не
угаси.
Јелена
Самочета, VIII3
.jpg)
