Матија Деспотовић - Доживео сам у природи
Unknown
08:00:00
0
Миланка Берковић, ОШ "Филип Вишњић" Београд
Доживео
сам у природи
|
С
|
ве је исто као што сам оставио прошли пут.
Смарагдно зелена боја у очима, гледам у даљину, а нема краја.
Песак ситно жут као тек испечене переце и исто
тако вруће под ногама веселих чупавих главица. Они мало храбрији газе гордо,
одсечно, као извежбани војници.
Ветрић тек понекад мангупски подигне новине неком
уснулом деки, вероватно оне од јуче, јер овде вести не стижу ни брзо ни одмах.
Него некако касније, после, јер је мирна лука рај за срећу, за душу...
Само сунце пржи као да смо се с њим посвађали, па
је још љуто, а хтело би да се заједно играмо па "тврди пазар". Чамчићи љуљушкају своја весла
лагано, умиљато, као мајка што љуљушка своје мало тек заспало чедо.
А онда као да је неко украо сунце и дунуо у
џиновску дуваљку. Хладан фијукави ветар заледи ми лепе мисли. Полетоше чамци
као да су од папира, а оне исте безбрижне главице почеше да трче тамо амо
дозивајући позната имена. Са неба крену војска ледених каменчића као по
команди. Зазвечи као кад се проспе перница по школској клупи. Појави се и прва
светлећа змија на небу, а онда и друга па трећа.
Пуче гром негде на сред језера као кад ти мама
пукне шамар изненада а ти не знаш зашто. И сад се запитах зашто!? А немам
појма, ваљда и сад мајка природа васпитава како да будемо бољи, да мислимо и
чувамо...
Матија
Деспотовић, IV1
Трећа награда за прозу у категорији од I до IV на 19. Књижевним сусретима "Гордана Брајовић" у Алексинцу
