Хана Тртовац - Змија
Unknown
16:00:00
0
Ениса Кајевић, ОШ „ Рифат Бурџовић Тршо“ Нови Пазар
Змија
|
С
|
ви би вољели да живе у граду, да буду модерни, да
имају скупе телефоне и најновије компјутере. Село су скоро сви заборавили. Али
ја не.
За вријеме распуста идем у село. Волим да трчим по
цвјетној ливади боса и да се дивим лептирима што на цвијеће слијећу. А најљепше
је од свега што на селу живи моја нана Наза. Она живи на врху брда у једној
бијелој кућици. Када са другарима завршим игре и када падне ноћ, трчим нани
Нази у загрљај. Она умије да прича лијепе и занимљиве приче. Прича тако
сликовито, а глас јој је звонак и умилан да се ујутру када се пробудим
изненадим што сам још увијек у кући нане Назе прекривена њеним мехким ћебетом.
Она већ намирује по кући, а из старог смедеревца миришу гурабије.
Највише волим приче о њеном дјетињству, о неким
временима која и нису била баш модерна и у којим су дјеца уживала у разним
играма на свјежем ваздуху планинскога села и доживљавала стварне авантуре попут
Тома Сојера, а не виртуелне као ми данас.
Једна прича ми још увијек одзвања у ушима. Нана Наза
је њу почела на чудан начин. Насмијешила се тужно и почела је тихо говорити: „Ех,
мој сине, давно је то било. Бјеше љето, несносна врућина. Ми, дјечурлија трчасмо
по ливади и разгртасмо тек покошене откосе, док су се у доњој ливади још увијек
чули повици косача и одјеци коса које су с времена на вријеме оштрили.
Позва ме мајка. Без поговора напустих игру и потрчах мајци, јер нисам смјела ни помислити
да се на њен позив не одазовем.
„Иди“, рече, „захвати тазе воде, сад ћемо понијети
ручак косачима. И пожури!“
Узех тестију и похитах на извор. Трчала сам колико су
ме ноге носиле. Нисам гледала испред себе. Одједном сам на лијевој нози
осјетила неиздрживу бол.
Нисам била свјесна шта се догодило, али сам вриштала
толико снажно да су брда одјекивала. Не
знам како али поред мене се створио мој рахметли отац, бог да му да џенет.
Крупне грашке зноја сливале су му се низ чело,
још увијек је на рамену носио косу. Ваљда ју је од страха заборавио
одложити. Узе ме у наручје и као муња однесе у кућу. Позваше једну нану која је знала шта треба
учинити кад неког змија уједе. Нана је прионула на посао. Засјекла је рану и
привила некакав мехлем. Тихо је нешто бајала. Мајка је кришом брисала сузе
крајем бијеле шамије са ојицама. Моја јадна рахметли мајка ни ријеч није изустила. Као да ми је сад пред
очима. Мој бабо, јак као стијена, сјеђаше цијелу ноћ крај мог узглавља. Чело му
намрштено. Јаке густе обрве бијаху се саставиле, а ни он ни ријеч не прозбори.
На лицу му се видјела забринутост и туга. Не знам што се десило, да л’ молитве
баба и мајке, да л’ мехлеми и бајање нане Хафизе учинише те ја трећи дан
оздравих и бих опет хитра и раздрагана као и прије. Свашта човјек претури преко
своје грбаче.
Не кажу за џабе, синко: „Коме вијека, томе и лијека,“
заврши нана Наза своју причу и оде да мијеси питу.
Хана Тртовац 5-4
.jpg)
