Омар Куртановић - Заборављени
Unknown
10:00:00
0
Ениса
Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“ Нови
Пазар
Заборављени
|
У
|
једном
далеком селу живи старац, сам, напуштен
од свих. Пролазе године. Гледа у даљину, у пространу пештерску равницу не би ли
угледао неки аутомобил, не би ли видио неку људску силуету. Нада да ће се син
који је одавно отишао вратити никада се није
угасила.
И жена коју је волио одавно га је напустила,
умрла је. Животари дјед сам борећи се са
многим недаћама које живот носи. Његово огрубјело лице испољава сву тугу коју
је дубоко закопао у свом срцу.
Имао је и он некада разлог за срећу. Радовао
се сунчаним јутрима на пропланцима свога села . Шалио се са својом женом и
љубио разбарушене увојке свога сина. Син је отишао далеко у потрази са бољим
животом, за својом срећом. Жена је умрла. Све је утихнуло. Туга је завладала
срцем велика као океан. Самоћа притиска душу, гуши, стеже...
Лице старца као да је окамењено, на њему нема
радости, свака дубоко уклесана бора одише тугом, болом. Сузе се не сливају низ то
огрубјело, шибано вјетровима лице, већ се на самом извору претварају у камен који
још више наноси бол напаћеној души.
Своје посљедње самачке дане проводи старац у
молитви и дубоко негдје у души тиња нада да ће загрлити своју унучад.
„Велики су то сада момци. Они, они ће ме се
сјетити. Они ће свог дједа обрадовати, загријати му срце својим смјехом. Да ми
је само да им пољубим увојке, отопио би се лед који ми притиска душу. Да ми је
само да им осјетим мирис, па да умрем. Ох, Аллаху драги, обрадуј мене, твога
роба, теби се молим и теби се клањам. Дај ми да само једном видим најмилије
моје.“
Живот се полахко гаси као фењер у олујној
ноћи, а нада посљедња умире.
Много је заборављених на овом свијету.
Заборављени, ал ипак воле и не заборављају. Свака њихова суза, и сваки њихов
уздах срце ми кида у хиљаде комада. Не дај, Боже, да ико буде заборављен.
Самоћа је тешка као планина. Њихови јецаји чују се до неба.
Омар
Куртановић, 5. разред
.jpg)
