Јана Кривошић - Осмех који ми значи
Unknown
11:00:00
0
Осмех који ми значи
|
М
|
арко је заљубљен. Није рекао
ником, али ја знам...
На час балета,сви смо стигли
десет минута раније,само њега није било. Послала сам му
поруку: „Шта је са тобом?“ Одговор није стигао. Ипак, на самом
почетку часа, Марко се појавио. Одмах сам приметила да изгледа
другачије. Устрепталог погледа, упртог негде у даљину, уздрхталих
покрета који указују на огроман унутрашњи немир, није ми се
јавио, мада сам то очекивала. Мој друг Марко, весео и
дружељубив дечак, до сада увек срдачан, овога пута ми није пришао.
Час је текао уобичајено и ја сам
већи део програма стајала са стране и посматрала га, знатижељна да откријем узрок промене у моме другу. А он, био је бољи
него икада. Лаганих покрета, одмерено је прилазио осталим играчима, а онда нагло, окренувши се
ка нечему непознатом, започињао неку своју игру, лепршаву и изазовну. Црте његовог
лица су мировале, а сањалачки поглед наговештавао је снажна осећања и снове који
навиру. Понесена, опрезно, да га не
узнемирим, приближила сам му се и прикључила његовој игри.
Пружила сам му руке, наши дланови
су се сплели. Погледа прикованих једно за друго, започели смо
плес. Осећала сам како моје узбуђење и усхићење током игре расту и маме Марка да им одговори. У складној
пируети, издвојили смо се од осталих. У заносу
покрета, схватила сам: ако наставимо да играмо, пронаћи ћу разлог за његово чудно понашање.
Минут за минутом, наш плес се
претворио у разговор без речи. Када бих пружила руке, он би их уз
смешак прихватио, када бих упрла поглед у њега, он би дуго зурио у моје очи. Уз охрабрујућ
осмех, спустила сам поглед и врховима стопала пришла његовим. Наша тела су
се, у дрхтају, на тренутак, додирнула, а потом се у
вртложној фигури, неком јаком силом одвојила. Снажна осећања
почела су да навиру. Свом снагом су се укључила у игру. То више није
био обичан плес. Нисам се опирала потреби да превазиђем себе. Нежно, а одлучно, упустила сам
се у откривање новог начина да се кроз плес искажем.
А Марко? Марко, заинтересован
за моје зањихане покрете, отвореним погледом крупних очију, пратио је
сваки мој покрет. Расејан и замишљен, са великим даром и увек својственим
стилом игре, овога пута је био изврстан. Смиривао је
ритам и ја сам почела да се опуштам и препуштам слатком умору који је завладао
мојим телом. Осетивши да застајем, Марко се нагло зауставио. Наше испружене
руке једва да су се додирнуле. Мој поглед је прешао његовим драгим, насмешеним
пријатељским лицем. Низ бледи образ скотрљала се једна кристална суза.
У том тренутку, означен је
крај часа и ми смо се без речи опростили. Нисам сачекала
да напусти салу, већ сам му послала поруку чувеног песника:
„Прави дечак у себи и за себе
љубав чује.
И не препричава ником - само се
осмехује,
Тиши од најтиших снегова.“
Овога пута одговор је стигао...
За Табла Фест 15
Јана Кривошић, 82, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток
Наставница
Снежана Стојановић
.jpg)
