Милена Росић: Своја кућица - своја слободица
Unknown
14:47:00
0
Тања Вречко, ОШ „Младост“
Нови Београд
СВОЈА КУЋИЦА - СВОЈА СЛОБОДИЦА
Као мала, Милица је била болешљиво
дете. Као у песми, била је стварно јединица. Вољена, мажена и пажена али често
болесна. Са мамом и татом живела је у кућици увек лепо окреченој у бело са
црвеним кровом на четири стране. Та кучица са двориштем, била је њено царство.
Сада је лежала у металном
кревету у великој соби са зидовима
обојеним до пола у сиву, масну боју. Сви су били љубазни али то место које се
зове болница, није могла да заволи. Пролазили су дани и месеци а она је маштала
и туговала. Недостајале су јој те две просторије. Недостајао јој је мирис
старог ораховог ормара у којем би поред
одела било много интересантних ситница.
У њеном високом дрвеном кревету, са доста душека и много тешких јоргана
било је лакше и лепше заспати. Није било
јутарњег сунца са истока на прозору са
дрвеним пречкицама у облику крста. Није било песме петла, птица и лавежа паса
који би је позивали на устајање. Није
било разноразних мириса из дворишта и из кухиње са шпоретом на дрва. Није
било познатих гласова и поздрава са
пута, није било ничега. Милица се изборила за свој живот, кашаљ је нестао а
радост се тек вратила када су је одвели кући.
То биберче од куће још увек је на
свом месту. Само више нема њене принцезе Милице. До скоро ми је о њој причала
када бих отишла у село. Прабаба Милица каже да се ту славило, рађало, туговало,
умирало. Из њених прича мислим да је била и рекордер по томе колико је мала
била а колико је успомена којекаквих људи чувала. Као девојка која се удала,
она је отишла у Београд али се њој увек радо и често враћала. Она је увек
планирала да је реновира када добије новац на наградној игри. Од свега тога она
је само редовно кречена, наравно у бело а кров би се по некад похвалио са неким
новим црвеним, бибер црепом.
По некад, неки гост да предлог да се
сруши због старости, али деда и тата не дозвољавају ни разговор о томе. Њихове
успомене на многе летње распусте биле би празне без те кућице. Деда чак каже да
је та бела, мала кућа са црвеним кровом
светионик његовог детињства. Није ми било јасно зашто јер је он рођен у
граду, али како време пролази све ми је јасније. Када сам тужна, помислим на њу
и бриге нестану.
Милена Росић, III/4
