Сеоска учитељица
Tabla
11:00:00
0
Jелена
Бабић, ОШ „Милић Ракић Мирко“ Прокупље, ИО Доње Кординце
 |
| Јелена Бабић |
Још једно ново, блиставо јутро. Белина снега штипа за очи.
Мирис хладноће увлачи се дубоко у ноздрве,
а
мраз се труди да својом чаролијом замрзне све што се да замрзнути.
Увлачим се у оклоп гомиле
топле одеће и излазим на минус бесконачно,
чини
ми се.
У ходу узимам метлу и лопату,
јер знам да ме чека добар посао лопатања и чишћења аута.
Ух! Шта ћу кад се мора.
Већ на додир дрвене дршке
прсти ми се укочише од хладноће, али
се обрадовах кад ауто упали из „прве“.
Мајах се око аута неких сат
времена, док не очистих све могуће и немогуће и прилично смрзнуто. Задовољна
седох коначно.
Крећем лагано. Снег под точковима шкрипи и… крк. Заглавих се.
Ух! Погледам у онај точак што
се укопао - дође ми да уједам.
Онда, сетим се четири
промрзла носића како ме чекају у учионици и поново тркнем по лопату.
Коначно, уз помоћ присутних,
искобељах се и успут „покупих“ Биљу.
Сад смо две. Усамљени путници
леденог јутра.
Возим лагано. Мало возим, мало се клизамо,
али
добро. Битно је да се приближавамо циљу.
„Још ово брдо“- коментаришем,
„овде ако прођемо, као да смо стигле.“
Биља слабо коментарише. Знам
да се боји, али ћути.
Коначно стижемо до њене
школе. Њени ђаци су у топлој учионици. Излази и добацује да се јавим кад
стигнем.
Уз мало шлајфовања настављам
даље. Пут пуст. Бео. Светлуца лед на оном промрзлом сунцу које покушава да се
пробије кроз ореол студени и мраза.
Бацих поглед са стране.
Десно, у даљини, назиру се куће. Беле се кровови који
се утапају у зимску идилу. Већ увелико дим везе своје шаре на леденом небу из
сваког димњака. Лево, пространство, белина,
милина.
Светлуцају бисери мраза на снегом посутим њивама. Негде, далеко на ивици, гордо
се уздиже шума у свом зимском оделу. Прелепо.
Вратих поглед на пут и
наставих даље.
„Још једно брдо. Ако ово
пређем - стигла сам!“-
помислих
у себи и јаче стегох волан.
Успевам из прве. Сада се, ту,
у долини поред потока, назире школа.
Моји промрзли носићи и срећне
окице чекају ме испред школе, иако се Дана потрудила да им буде топло.
Радују се што сам стигла.
Осмехују ми се.
Е, тај осмех, вреди труда.
Пуног срца улазим у моју
школу где ме чекају моји ђаци и моја Дана са топлом кафом.
А снег и лед? Па то му је посао! Борићемо се!
.jpg)
