Нејра Кадрић - Моја наставница
Tabla
08:00:00
0
Марица Ферхатбеговић, Прва основна
школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Моја наставница
Аларм је звонио прерано у мутно
мартовско јутро. Скочих из кревета још уснулих емоција и почех се спремати за
школу. Журила сам да прије школе свратим на чај код моје наставнице као и
сваког јутра. Због болести је морала у пензију. Није могла зауставити сузе
сваки пут кад би споменула своје ученике. Учила је и моју маму и постоји
задужење живота да се све враћа. Мама је већ испекла вруће кифлице које стрпах
у торбу.
Усплахирено, жељна њених ријечи,
мирисала сам сјећања. Ишла сам особи која је доживјела касне године и којој је
усамљеност распоред дана јер није имала дјеце. Била је то особа чије плаве косе
подсјећаше на јесен.
Дођох пред врата. Стезало ме у прсима.
И синоћ сам била овдје, а ништа није исто. Фали она на вратима да се смијеши
очима. Тихо одшкринух врата. Одгурну ме хладноћа тамне просторије. Лежала је на
кревету у својим сновима. Посматрала сам је и препознала наше нити. Обје смо у
души биле пјесници. Сјетих се првих часова код ње у петом разреду. Навикнута на
све петице дотад код учитељице, код ње добих прву четворку. Онако размажена и
љутита гледала сам је смркнуто. Посматрала ме је дуго и само благо рекла: „Видим
да си преосјетљива, ти ћеш бити мој писац.“
Још увијек је имала затворене очи, а
моје хладно тијело окријепи топлина њеног срца. Сагех се да јој помилујем лице
пуно бора. Усне јој се развукоше у смијешак па прошапута: „Добро јутро, пиле
моје мало!“ Наслоних руку на њену и рекох: „Уснула сам ружно, наставнице. Да са
дашком вјетра одлазите, а да ме нисте чекали.“
Насмијала се и помиловала ме: „Снови су
ипак снови. И ја сам често знала сањати како сву дјецу свијета трпам у свој
загрљај да их заштитим. Смијешно, па знаш колико има дјеце на свијету?!
Немогуће! Али сам жељела, то је важно. Знаш, постоји изрека која каже да човјек
изгубивши нешто, нађе драгоцјеније. Ја сам нашла тебе.“
Причале смо о свему. С њом се поезија
претварала у раштрканог лептира слободе. И њене критике су за мене била утјеха.
Једино је она знала читати из мојих суза.
Највише сам вољела код ње што се никада
није предала. Њена плава коса је са радошћу чекала прољеће.
Излазак сунца наговјештавао је мој
одлазак. Засух јој чај, оставих мирисне кифлице и полако кренух. Сваки пут јој
је стојала скривена суза у оку док бих одлазила. Ипак, смијешећи се рече: „Хвала
ти, пиле моје мало!“
Опет ћу послије школе свратити по
осмијех само за мене. Закон савјести и доброчинства се враћа.
Школско звоно ме опомињало да пожурим и
ја потрчах јер моја наставница никад није вољела ни одобравала кад неко касни
на час.
Нејра Кадрић, 9. разред
