Керим Куртановић - Прича из мог завичаја
Tabla
14:00:00
0
Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“
Нови Пазар
Прича из
мог завичаја
Одувјек сам волио село. Љубав према
селу је на мене пренио мој дјед Алија. Село из ког потиче мој дјед зове се
Тузиње. Налази се у срцу Пештерске висоравни.
Кад сам тамо, затворим очи и слушам звук вјетра, пјесму птица и жубор
воде. Село је богато изворима и пашњацима. У појединим дјеловима села вријеме
као да је стало.
Изнад села се налазе „станови“ који изгледају исто као и прије више од
стотину година.
„Станови" су сточарска насеља.
Куће су покривене сламом, у доњем дијелу живјела је стока, а горњи је био
намјењен за људе. Само један поглед на
„станове“ довољан је да се сјетим приче коју ми је приповједао дјед.
Било је то давне 1915. године, у
вријеме када је његов дјед, а мој чукундјед, Бахро Куртановић био дјечак. Било
је то тешко вријеме за Бошњаке. Како дјед каже: „Било је то вријеме када су
Турци напустили наше крајеве, а ушле прве Швабе.“ У народу је владао страх и паника, али не и у
нашем селу. Породица Куртановића је била веома богата и цијењена. Њихово
богатство огледало се у великом броју стоке. У то вријеме ко је имао стоку,
имао је највриједније благо. Они су имали близу сто педесет оваца, двадесет
говеда и десет коња.
Ближила се зима. Неко је донио „хабер“
из града да ће зима бити дуга и оштра. Старјешину породице су сви савјетовали
да прода стоку. Он није хтио ни да чује за то. То би било као да је сиромах.
Био је поносан, својеглав и није хтио да попусти. Сматрао је да, ма колико зима
била јака, њему не може наштетити. Имао је довољно сијена и кукуруза.
Пао је снијег. Прекрио је врата и прозоре
. Из куће се није могло изићи. Тешком муком су се бринули о стоци. Зима је
трајала дуже него што је ико могао наслутити. Сијено се потрошило. Старјешина
је скоро сво злато продао не би ли обезбједио храну за стоку. Све залихе из
околних села су потрошене. Више се није могло купити ни за какво благо. Стока се почела разбољевати и слабити. Многа
грла су и угинула. Једино рјешење је
блло да мој чукундјед, тада дјечак од дванаест година, стоку одведе до оближњег
села Шкријеље. Тамо су купили посљедњи стог сијена и за њега дали све што су
имали. Са њим су пошла и њихова два надничара. На том путу већи број животиња
је угинуо од глади, промрзлина и болести. Снијег се те године задржао од
Митровдана до Ђурђевдана. Само Ијуди на
Пештери знају колико зима може да буде страшна.
На крају су остали без свега.
Дјечак се у мају вратио само са осам „шиљежи“ . Шиљежи су мало већа
јањад која нису за продају. Најтеже од свега је било за дјечака рећи своме оцу
да се вратио без ичега За старјешину куће је то било горе него смрт. Од стида и немоћи се убрзо разболио и умро.
Цијело имање, кућа и породица је пала на плећа нејаког дјечака, мог
чукундједа. Био је паметан, упоран и
сналажљив. Тешком муком је успио да одржи имање и поново стекне богатство.
Размишљам о томе какви су то људи били
некада. На каква су све искушења стављани и из кавих су све невоља излазили
уздигнуте главе. Што би мој дјед рекао: “Пештерци су сила.” Надам се да се у
мени крије бар мали дјелић мога чукундједе, јер ипак мојим венама тече његова крв,
и да посједујем бар мало од његових особина.
Керим Куртановић,
VI разред
