Катарина Марковић - Кад не би било табле
Unknown
12:00:00
0
КАД НЕ
БИ БИЛО ТАБЛЕ
Да ли сте се икада запитали да ли постоји други живот,
друга шанса, прилика, где можемо исправити оно лоше у нашем животу? Попут овог
прозорског стакла где са једне стране се налазиш у топлом, удобном седишту
аутомобила а са друге стране попут неке магије видиш потпуно други свет... заправо, готово
да га и не видиш од мноштва пахуљица које ти прелећу пред очима час на једну, час на
другу страну. Само у даљини, кроз маглу,
видиш белу силуету прелепог дива... издиже
се у небеса и нема јој краја. Мноштво борова, прије те
планине, прекривено дебелим слојем тог чудесног, зимског
прекривача. Понекад се запитам зашто има баш тај назив, али он
заиста јесте чудестан, нема друге речи, само то. Пахуље час лете на једну, час
на другу страну, лепе се повремено за стакло и омогућавају приказ у свом
пуном блештавилу. Али, када погледам дубље у њих, толико дубоко да кад би ми се
дубина погледа измерила допрла бих чак негде тамо иза планина... видим
нас. Тачно пре годину дана, на тој истој сцени на којој ћемо и сада наступати.
Сећам се тог блиског 2012 Дрисама Феста, сећам се наших знојних дланова и
жестоког лупања срца, али савршено усклађеног. А
онда је дошло проглашење победника... и победили смо. Било је ту суза, смеха,
ма свега и свачега, као што кажу. А сада... отварамо церемонију. Кажу да се
најлепши тренуци никада не понављају, изгледа да су ме слагали. Али, онда се
запиташ... па шта су ме то онда све слагали? Мислим, нећу ни да
помислим да су ме лагали да постоји Деда Мраз, да ме донела рода, да Зубић Вила
није та која ми стави новчић а узме тек извађен зуб,
или да земља Минимоа није стварна... то никако! Као што ћу им веровати и када
ми кажу да су ђачке успомене оне најлепше. Заправо, о чему ја то
причам? Не морам да им верујем, ја сам
се у то уверила.
Први дан школе... Још увек се сетим њега сваки пут када
поред мене прође ђак првак са малим руксаком, црвеном јакном и огромним
осмехом на лицу, при чему му се чак уцртају и мале, сићушне,
попут ових пахуља, рупице на образима. Сећам се, срце ми је лупало као лудо и
молила сам бога да ми учитељица буде ова са мање рашчупаном косом. А затим
знате шта следи... прва пријатељства – јер кажу да су баш та, са 7 година,
она једина, права и најискренија пријатељства; прве симпатије; први
мучни задаци из математике; прво дружење; прво заљубљивање; а затим долазе и нова пријатељства и... хах,
ма шта ја вама причам када сте ви то све већ прошли. Могу се кладити да сте
водили полемику између оне плавушице са шишкама или бринетом са кикицама, или
између оног згодног фудбалера или пак, онога тамо што зна
сабрати 2 и 2; или да сте пролазили кроз разне фазе пријатељства, кроз
разне падове и искушења док нисте пронашли ту сродну душу... Како оно иде 1. ;
2.; 3.; 4.; 5.; 6.; 7.; 8.; 9. Разред... чини се много, али није. Ево и ја сам
на задњем броју, и време лети попут ветра што ломи гране дрвећа и отреса снег
са грана, док пахуље убрзају, убрзају, па се стишају, а праве неку необичну
мелодију помешану са мелодијом која допире из радија. Али, све
је то део живота, поглавље које морамо прећи, попут ове кривине, док не изађемо на
чистину. Љубав, пријатељство, рекли су ми да могу писати о томе, али ви сви сте
већ упознати с тим, прошли сте кроз то, па и ја сам сама, призањем... мало више
кроз књиге, али једно знам... нема ништа лепше од тога, бар тако кажу.
Ђак... када кажеш ’’ђак’’,
некако мене то увек асоцира, не на љубав, пријатељство, помало и на то... али
највише на укупно мој разред. Сваки разред је другачији, али ђачке
успомене не иду без њега, па зато сигурно се моје неће поклопити са вашим, као
што и ове пахуље не могу бити исте али су сличне... толико
заправо да разлику и не приметиш док им се потпуно не приближиш. Али, пазите,
није то обична пахуља, она најобичнија! То је она прелепа, необична, чврста,
изувијана пахуља... IX-1. Пахуља са 20 кракова, 20 потпуно различитих
трагова, а опет тако истих. Има ту фудбалера, писаца, сликара, штребера,
плесача, географичара, малих одмораца (пошто вечито добијамо критике јер
излазимо на сваком малом одмору), затим има ту и оних мало проблематичнијих,
кошаркаша, атлетичара, гимнастичара, одбојкаша... укратко, мноштво талената.
Некако за разред иду и она силна проваљивања, а за то је стручан... па цели разред!
Нема тог дана да кроз нас не пролети бар један напад смеха... Али, пошто она
увек постоји, наша школска луда био би наш Лука (заправо се зове Милан Лукић,
али ми га одмила зовемо Лука), али за њим не треба изоставити ни осталу екипу
из задњих клупа (Пелета, Банета, Ићка, Бибу, Декија).
Важимо за један од мање дисциплинованих разреда, али увек
на крају године завршимо са најбољим просеком. Али није ни код нас све бајно...
поред шала, смејања, такмичења у томе ко је бољи, ту су свађе, сузе
и разне несугласице.
Али, не желим причати о њима, јер на крају, све је то
живот, једна те иста рутина, а опет, на крају, памтимо само оно најбоље, тако
кажу. И то је истина. Увек ћемо се сећати (па и ти) оног пута којим си ишао
сваки дан са друштвом у школу, понављајући градиво или збијајући шале; оних
дана проведених у тој истој клупи, оних одмора, оних дружења, оних снова,
непроспаваних ноћи, свакодневног учења, тренирања, оних лептирића, недокучиве
среће која те сву преплине када се осећаш вољено, шала на које и дан данас
пустиш смех да преовлада тобом, оних избледелих фотографија на које радо пустиш
сузу, оног грудвања петком после школе и после грдње од родитеља јер си дошао
кући сав мокар и мада си покуњио главу, не кајеш се тих прелепих тренутака па
макар те то коштало прехладе и црвеног носа, оних дана када је под кишобран
могло стати и по пет ђака, оних додатних часова на које смо сви нерадо ишли,
оних екскурзија и излета, оних утакмица, оне сложности, борбе за правду,
говорењу ’’НЕ’’ предаји... Увек ћемо се сећати тог једног дела живота, једног
разреда, који може проћи брзо попут овог пута до хале за Дрисама Фест, али
остаће заувек забиљежен у срцу, као што ни ова пахуља неће нестати, истопити
се...
Тако бар кажу...
Не! Тако ја кажем!
За Табла Фест 15
Катарина
Марковић, IX-1, О.Ш.
,,Вук Караџић’’ Роћевић,
Козлук, Зворник, Република Српска
.jpg)
