Јелена Самочета - Ћирилица
Unknown
08:00:00
0
Ивана Павлица, ОШ „Лаза Костић“ Ковиљ
Ћирилица
Ћирилица ме је даривала
знацима покрај пута,
спремила да испишем ране јаде,
ситну књигу да у души носим,
оставим извора траг
тамо где она посустаје.
Низала сам бисере дуго,
с нестрпљењем
чекала да
Сунце опет буде нам род,
нађем мир у спасењу душе,
на вашем окрњеном прагу.
Није га окрњило време,
нити злоба небесима страна,
нити земљица тврдица,
већ очи без суза покајања.
Докле ваш поглед допире,
реч замире,
које не поштујете више.
Своје благо чувамо у скривеним одајама,
време уништи сећање на њега.
Не дам да се заборави...
Ја сам српска кћи,
немо стојим пред ћирилицом,
браним је од буктиња душмана.
Тонем тихо,
обучена у бело,
пружам руке,
као да смрт није ништа.
Земљо, покажи да те је
ћирилица отхранила,
у свилу завила,
медом те подојила.
Окити се ланцима,
али следи пријатеља.
Ћирилица је твоја светиња.
Јелена
Самочета, VIII3
