Јелена Самочета - Вук наш насушни-језику дајем живот
Unknown
10:00:00
0
Вук наш
насушни-језику дајем живот
|
У
|
лутању за
све што ме је испуњавало, схватам да је матерњи језик огледало моје душе. Ја
сам српска кћи. Искројена сам од пепела буктиња. Живим и обнављам све наше
светиње. Мене је Вук послао да дам слободу језику, спречим отуђеност од данашњице. Благословио ме је речима вере и
истине кроз тајне језика.
Била сам обавијена крилима пространстава. У мени
се утиснула жеља да језику дам слободу. Не желим да утонем у ћутање. Сваког
дана сам пружала руке ка истоку, склапајући очи. Бог је чуо молитве и посало
анђела чувара. Анђелу чувару, шаљи речи медне у срца, не пуштај нас у искушење.
Најлепша дела настају на језику наших предака.
Окружени светим небесима која се шире насупрот љутих погледа душмана,
искрсавају нити вере. Вера је саткана од мисли и градимо је на основу света што
нас окружује. Даје нам животну енергију за стварање нових светова. Тонови
милозвучне српске фруле усковитлали су бедеме срца. Преда мном се појавио
човек, спреман да збори и да се бори. Одувек је био препознатљив по својим
поступцима и жељи да учи. Обучен у ђачке хаљине, вратио је дах животни. Одузета
слобода кретања, није га спречила да ми закорачи у сусрет. Вратио се са далеког
пута. Време за њега није постојало. Рођен је да заувек живи. У очима му је
играла дечја радозналост, онаква каква се јавља у ђачком добу. Седели смо
покрај пута ових дивних предела. Са лакоћом је извадио сва своја дела:
граматике, збирке песама, приповетке, народне умотворине, речнике. Глас му није
подрхтавао. Говорио ми је о себи. Слушала сам га, упуштајући се у дубину тих
речи, у страху да не изгубим сву жељу за разговор. Причао ми је како му је
живот поклонио место у српској историји. Сањао је о великим стварима и радио.
Није га бринула чињеница да његов рад наилази на неодобравање.
Вуче, да те није било, не би наша имена била
записана. Учећи на језику других, борили бисмо се и гинули за њих. Због тебе,
сви знају чиме се поносим.
Постојали су људи који су га бодрили и давали
посебну снагу души. Најболнија ми је остала слика његовог дубоког разочарања
Доситејем. Одувек сеоско дете са огромном жељом да напредује, похитао је
Доситеју у сусрет. Уморан од свакодневице и болести, није нашао времена да
утоли дечачку радозналост. Вука је ганула охолост човека, који се у књигама
приказао као анђеоско чељаде, спремно да се ломи за сваку нит српства.
Разочаран и усамљен, доживео је велики душевни удар. Када је завршио причу,
пустио је сузе да потеку. Тај чин је омогућио да о Вуку створим слику великог
детета и повежем се са његовим бићем. Утонуо је у мисли својих дела. Умро је
сиромашан и заборављен.
Тихо, без таласања. Мртво море презире. У њега су
се утопиле све Вукове поуке, животни рад. Златне нити његовог ума ојачале су
врата српске културе. Остало је велико дете и тапија на крај пута-матерњи
језик. Шта се десило са задатком који нам је Вука поверио? Речи нису довољне да
искажу колико ово срце снажно куца.
Јелена Самочета, 8/3
