Дамјан Николић - Ја сам стаклени дечак
Unknown
16:00:00
0
Слађана
Доброта ОШ „Иво Лола Рибар“
Ја сам стаклени дечак
|
Н
|
астао сам
једне звездане ноћи док су звезде украшавале небо. Радозналим очима гледао сам
у малог плавог дечака чије су се очи сијале од светла пећнице у којој се топио
камен од кога се парвило стакло. Гледао ме је задивњено и стално понављао: „Знао сам, знао сам.“
Шта је
знао, то је само он знао, али ја сам знао да ми се пуно допао тај дечак.
Осмехнуо сам се и додирнуо му мали нос. И он је мени додирнуо нос и рекао да
сам његов Стакленко. Почео сам
да се смејем јер ми је било смешно то име. И он се смејао. Узео је некакву цев
и направо неколико стаклених лоптица. Рекао ми је да су то кликери. Научио ме
је да играм кликере. Од тада смо стално играли ту игру. Проводили смо сате
заједно. Били смо нераздвојни, прави пријатељи.
Заједно
смо расли. Ја сам мислио да ће он заувек
волети само мене. А онда, у његов живот
је ушла једна пегава животиња са којом је проводио све више времена. Био сам
тужан и повређен јер ми је недостајао. Зар му је она била
важнија од наше заједничке игре? Онда,
догодило се оно неизбежно.
Једног
дана, рекао је тој пегавој да је воли.
Вриснуо
сам од беса и распукао на
хиљаду комадића.
На
тренутак сам се уплашио што сам се разбио, а он ми је само махнуо и отишао са
својом
пегавом девојчицом. Махнуо сам и ја њему јер сам схватио да се завршио дечачки
живот.
Као
стаклена прашина одлетео сам неком новом усамљеном дечаку да ме направи о да се
играм са њим док не одрасте.
Дамјан Николић, 3. разред
.jpg)
