Јефимија Новаковић - Осмех који ми је значио
Unknown
16:00:00
0
Осмех који ми је значио
|
П
|
ролазе
минути, секунде, у мојој глави правио се све већи и већи лом. Наставница
географије је питала. Прозивала је једног, па другог, па трећег, а како се све
више приближавала броју 25 у дневнику, све сам била нервознија. Тика-така,
тика-така, одборјавао је сат.
Тада
се чуло моје име и презиме: „Јефимија Новаковић“. Прозвала ме је. Уздахнула сам
и устала. Њен благ и нежан осмех умирио ме је и у том трену осетила сам нешто
чудно. Прво питање, па друго, па треће.
Нисам била сигурна у себе, мислила сам да ћу добити лошу оцену. Говорила сам у
себи: „Само нека звони!“, али то се није десило. Прешла сам на четврто питање.
Одговарала сам помало збуњено. Наставница ми је рекла да седнем и да сам добила
пет
Звонило
је. Нисам веровала, упитала сам наставницу шта сам добила. „Пет.“ Пар секунди
сам ћутала. Рекла сам сама себи: „Јефимија, добила си пет“. Од учионице
географије до сале за физичко скакала сам од среће.
Дошла
сам кући. Мама ме је питала шта је било на географији, да ли сам одговарала, и
поставила ми сва она питања која мајке питају кад се вратиш из школе. Насмејала
сам се и почела да причам. Мама се насмејала благо као наставница географије и
кроз мене је прошло исто то осећање као када ме је погледала наставница
географије. Таква нежност и благост је дивна и надам се да ћу је опет доживети.
За Табла Фест 15
Јефимија Новаковић,
5.5, ОШ
„Јелена Ћетковић“, Београд
ментор:
мр Маја Анђелковић Шегуљев
.jpg)
