Петар Вујовић - Једна Нушићева ноћ у Нишу
Unknown
15:00:00
0
Душанка Тричковић, ОШ „Коста
Стаменковић“ Српски Милетић
Драматизација једне анегдоте о Браниславу Нушићу:
Једна Нушићева ноћ у Нишу
Лица:
Б. Нушић
Газда Репоња, власник
„Европе“
Аранка, собарица
Јова, Аранкин удварач
(неуспешни)
Вилотије, Аранкин удварач
(неутешни)
Симча, Аранкин удварач
(припит)
1. сцена:
(Нушић долази у Ниш због
седнице у Скупштини. Уморан од пута, наилази на кафану „Европа“ и тражи
преноћиште.)
Нушић: Добар дан, газда,
има ли која соба слободна за ноћас?
Газда: Ооо, добро нам
дошао, драги Нушићу, али ето невоље! Пуни смо скроз, ниједна нам соба није
слободна. (крши руке нервозан)
Нушић: (не часећи ни часа,
полази ка вратима, видно незадовољан) А, шта се може, одох даље.
Газда: Ма, куда даље, мора
се нешто наћи. Аранкааа (дозива собарицу). Ајд да питамо собарицу да ти уступи
собу за ову ноћ. Аранка, куд се ђеде цар Немање благо?!
Аранка: Молим, газда, шта
треба? Где гори?
Газда: (у пола гласа) Силази доле, да се ја не пењем
горе... Би ли била љубазна, као увек што си... да ноћас уступиш собу нашем
уваженом госту?
Аранка: (намешта косу,
загледа у Нушића, размишља) Па, не знам... може бити незгодно... а уважен,
кажете... ма неће ваљда вечерас... ништа лоше бити... ето, нека преспава!
Нушић: Благодарим, госпођо
Аранка, хвала Вам (љуби јој руку).
Аранка: Ђица, ђица. Госпо-ђица.
2. сцена:
(Нушић улази у собицу,
мртав уморан, скида се и строваљује на кревет. Задовољно уздише, спреман да
усни. Али, с прозора долази најпре лагано, а онда све гласније куцање. Куц,
куц, куц...)
Јова: Аранка, о
Аранка...Аранкааа (тихи глас прати куцање)
Нушић (прилази прозору,
загледа, али ћути)
Јова: Аранка, бре, Јова
овде.
Нушић: Није Аранка ту,
господине.
Јова: Аранка, овога не
знам, ко ти је сад ово?
Нушић: Ма нисам ја нико,
овај, Аранка није ту, спава код другарице.
Јова: Еее, жене, жене!
(одлази)
(Нушић легне, склопи очи,
али не задуго. Куцање се поновило, али је глас био другачији, скоро плачљив)
Вилотије: Аранка, љубави,
још ли си љута? Изађи, душо, газдарице мога срца...
Нушић (викне): Одлази
одатле, да не зовем газду, мангупи белосветски.
Вилотије: Па, ти имаш више
газда, невернице, Аранчице (дрхтавим гласом неверице)
(Нушић легне, стави јастук
на главу, скупи се у постељи. Тишина је трајала тек пар минута, а онда је
уследило треће, још снажније и неодмереније куцање и удварање)
Симче: Аранка, Ранка,
Анка, Аранче, отвори прозорче. Ја нисам ја, без твог загрљајааа. (весео глас
припитог удварача)
Нушић: Не могу да верујем! Шта сам Богу скривио!
Човече, пусти ме на миру, Аранка се удала, нема је, нестала, шта год.
Симча: Леле, леле, удаде се
неверница! Знао сам, знао сам! (одлази)
3. сцена:
(након непроспаване ноћи
Нуша силази на доручак. Љубазни домаћин већ га чека у ресторану)
Газда Репоња: И, Нушићу,
јесте ли се одморили?
Нушић: Никад овако нисам
спавао! Невероватно. Нисам ни гладан, нећу доручковати. (ужурбано одлази)
Газда: Мило нам је, мило
нам је! Дођите нам опет.
(Нушић одлази у суседну
улицу, у кафану „Србија“, да се наспава, јер у „Европи“ то није успео).
ПЕТАР ВУЈОВИЋ, VII разред
.jpg)
