Ђура Шефер Сремац
Unknown
12:17:00
0
ТУЖБАЛИЦА ЗА МАЦУ МИЦИКУ
У јутро рано јесењег
дана док магла шије пеплоне сиве,
шћућурен врабац џивка
са грана, гугутке гуде песме сањиве.
Крај друма вреба маца
Мицика, погледе баца према ораху,
плен би да шчепа, сва
је прилика, само да скочи у једном маху.
Но судбина се умеша
тада: из магле густе ала изрони
на точка четири...
Ишчезе нада да се са цесте Мицика склони.
Мјаукну мачка, врапци
прхнуше – пројезди грозна гвоздена аждаја...
Нема нам више мачије
душе, оде без поздрава, загрљаја...
Још јуче нас је
срећна чекала, умиљавала се око ногу,
само што рећи није
нам знала да ће већ сутра у сусрет Богу.
Како изаћи пред дечје
сузе? Како признати где оде маца?
– Ко ли нам, деко, мацу одузе? Је л’ прође колима онај Браца?
Нестаде игре на мекој трави, летњега дана, у хладу
вишње...
– Ал’, деко, хоће ли да
нам се јави Мицика наша... икада више?
– Неће,
дечице, живот је вртешка – несташна, опасна к’о бура мора.
Сада се Мицика нама
смешка у рају вечном Божијих гора.
– Како
се смешка, када је нема!? – гледају унуке мацине слике:
у крилу лежи, преде и
дрема... Па, деко, зашто нема Мицике!?
ОДА ПСЕЋОЈ
ОДАНОСТИ
У ноћима дугим осаме и туге
док чаробњак неба развејава снове
к’о далеки ехо твој лавеж ме зове
псићу одлутали с друге стране дуге.
Чежња рађа слике: јаве осунчане
у котарици донела те деца:
– Гле, како је
мален! Ситнији од зеца!
Напуштен, јадничак, од мајке незнане!
О, чудне ли збрке око твог имена,
умиљати смешко, враголане мали!
Не остаде дуго куца безимена
од радости клинци „Раца“ те прозвали.
Буде се плаветна сећања: за чесмом
гледам те у врту, под сенкама грана,
репићем ми машеш и кевчућом песмом
к’о да се радујеш латицама дана.
Тако потекоше твоји дани псећи...
Скакутање травом беше дивна игра,
ни мацан од тебе не хтеде побећи –
беше му играчка, неуморна чигра.
Није било једног секунда, минута
да те руке дечје нису миловале,
длака ти блистала браонкастожута
као у слончића уши клопарале.
Ти беше трбушаст, ваљкаст као клупче,
заобљено штене, још сисанче млечно.
Убрзо постаде мезимче и љупче
мислио сам с надом: поживећеш вечно!
Но, живот је болна, злурада вртешка.
Како песник рече: све се нагле среће
брзо и заврше – судбина је тешка,
за пса и човека сличне су несреће.
Плачна, кишна дана, суморна, проклета,
црна ти њушкица не окуси млеко...
Незнаном кочијом на пут ван планета
поведе те дуга, кроз вечност, далеко...
Платио си зором верност душе своје,
несташлуци деце бољку ти донели...
Зашто нежност, љубав све мање постоје?
На вечиту верност пси су се заклели.
Нестаде јурцања паткастих шапица
климања главицом у знаку поздрава,
Заувек згаснуо сјај звезда зеница,
„Рацо“, верна куцо, испод свода плава!
