Хана Бишевац - Прича из мог завичаја
Unknown
14:54:00
0
Ениса
Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо” Нови Пазар
Прича
из мог завичаја
Као мала волела сам да слушам приче
своје, сада рахметли, тета Пембе. Била је то мршава жена, ниског раста, повијена
у леђима. Упркос томе, у њеним очима било је жара. Било је живота. Увек је била
расположена за причу и шалу. А често је, са тугом у очима, причала о свом
детињству. На мене је највише оставила утисак прича која је обележила њен
живот. И сама је ту причу слушала од своје рахметли мајке. „Зима, синко. Ратно
стање. У тај вакат млого је било болести. А ја бијах беба и разболела се. Није,
сине, имало љекара близу. Мајка рахметли спремила
коња, да ме води у болницу.”
Прича тета Пемба, а очи јој се цакле и
глас јој дрхти: „Није
било возила к’а ово сад. Мука синко. Спремила нас мајка. Мене у наручје, замотану
у реху и на коња. Из нашега села до у Пазар се морало кроз шуму. А густа шума, снијег
до кољена. Не види се пут. Пуха ветар ка што Аллах може да дадне. Кад, вели
мајка, нешто крупно видела међу дрвећем. То био медвед синко, медвед. Ех, грдна
моја мајка. Причала ми је да се коњ престравио. Мислила је да живе изаћ’ из те
шуме нећемо. Та коњ ти се од страха ритне, па зарже. Побеснео.”
Прича тета и уздише. Стварала сам ту
застрашујућу слику у глави док је она испијала гутљај по гутљај лимунаде, да
освежи суве усне. „Ех, Аллаху драги. Ех мој синко“ – настављала је тета.
„Коњ је моју мајку збацио са себе од
страха. А ја јој била у наручје. И како је она пала, ја сам јој из руку испала.
Она ти је мене, сине, тако онесвијешћену одвела у болницу, кад се смирио коњ. Била
је фута престрављена, каже. Еее, а како и не би. Кад су ме лекари прегледали у
Пазар, рекли су јој да сам повриједила кичму” – рече тета и тешко уздахну.
Дрхтавим рукама, вадила је марамицу из
џепа на плетеном прслуку. Брисала је сузе и намештала шамију. У соби је била
гласна тишина. Одзвањали су само тетини уздаси. „Ах јадна моја мајка” – настави
она.
„Ко да јој није било доста секирације, а
оно јој рекоше да је бабо погинуо у рату. Вели да су је и срце и душа болели. А
шта ће јадна, морала је да живи, имала је нејач на своје руке. И тако Богоми,
она ти се врати у село са мном, те нас је гајила и васпитавала. Била је то јака
жена, вриједна ка кремен. Аја сам јој вечита рана била. Кад год би ме гледала са
овом грбом на леђима, очи су јој се пуниле сузама.”
Говори тихо тета Пемба и опет посеже
руком за марамицом. Гледала сам је у очи. У том тренутку, из тих старачких
очију је нестало живота. У њима се настанила туга, бол. Не остави Боже, никог
без мајке. Синко мој, тешка су то времена била, не знате ви..." – заврши
тета своју причу, прелажући марамицу дрхтавим рукама.
И пре него сто је посегла за чашом
воде, ја сам јој скочила у загрљај. Сузе су ми пале на њену шамију. Осећала сам
њену бол, док ми је пред очима прелетао њен живот. Шапнула сам јој на ухо: „Волим
те тето.” И седеле смо тако загрљене. Толико генерација између нас је било, а
биле смо другарице. Рахметли тета Пемба и ја.
Хана Бишевац,
VIII разред
