Далила Мекић - Прича из мог завичаја
Unknown
15:25:00
0
Ениса Кајевић, ОШ
„Рифат
Бурџовић
Тршо”, Нови
Пазар
Прича из мог
завичаја
Једног прохладног
кишовитог јутра, док су кишне капи још увек квасиле улице мога града препуног
добрих и веселих људи, традиције, а понајвише историје, шетах и некако се
загледах у оближње куће.
Све су биле мале,
лепе и представљале су склониште још лепших породица у њима. Једна ми привуче посебно пажњу. Она не беше
ни лепа, ни пуна живота. Изгорела је у неком пожару и то згариште не представљаше ничији дом.
Била сам веома
радознала. Занимало ме шта се десило са том кућом у тако мирном крају. Појурих
кући. Код куће затекох једино деду,
великог шаљивџију,
који је у сваком тренутку био спреман да да одговоре, чак и на измишљена
питања. Био је баш расположен, све док га не упитах шта се десило у оној кући.
Он се одједном промени, руке му задрхташе, лице побледе. Чак је и испустио сузу. Мој деда.
Никада га раније нисам видела да плаче. Моја радозналост постаде још већа.
Дрхтавим гласом га
упитах: „ Деда?“
После краће тишине,
он напакон пристаде да ми одговори: „Знаш,
сине, у животу не можеш ништа постићи без жртвовања и одрицања. Мој рахметли
друг Асим се нашао у таквој ситуацији. Септембра, 1967. године, пре четрдесет и више
година, он беше ожењен и имаше малог сина, Ирфана. Ирфан је био стар тек нешто
више од два месеца. Асим, познати сахаџија, тог дана дође нешто раније са
посла. Када дође у своју махалу, затече пуно људи који плачу и моле се. Рахметли Асим је увек био добре душе, али
нека зла коб је хтела да затекне ужас баш у својој кући. Дим је куљао на све
стране, а немилосрдна пламена стихија је
гутала греде на његовој кући. Пар снажних момака, добрих људи, су заједно са
мном покушавали да угасе пожар. Асим храбро закорачи у ту кућу и након неколико
тренутака извуче свог малог сина. Предаде га људима и као да је био у неком
бунилу врати се по своју жену Фатиму. Црвена неман је уништавала и последњу
греду на тој скромној кућици, Асим је некако успео да дода Фатиму људима који
су ужасно уплашени, очајни и тотално беспомоћни, преклињали и молили се. Фатима
је била, хвала Аллаху, жива. Одједном, ватра запуцкета још јаче. Ми потрчасмо
да помогнемо Асиму који је био заробљен између палих греда и немилосрдне
стихије. Асим беше беспомоћан, викао нам је да не прилазимо, клео нас је...
упркос томе ми смо некако успели да га извучемо. Али касно. Већ је био
преселио. Е, тако је он, унуче дедино, жртвовао свој живот, спасавајући друга
два живота својих најближих.“
С неверицом сам
гледала у деду. На његовом избораном лицу се видело колико жали због тог
минулог догађаја и да никад није прежалио свог Асима. Старчева рука задрхта и
нека сенка пролете преко његовог милог лица.
„Ја га разумем. Да
сам ја, не дај Боже, био на његовом месту, исто бих учинио. Љубав коју пружамо
и коју добијамо је најважнија у животу, а некад је важнија и од живота.“
Те речи су се урезале
дубоко у моје срце.
Далила Мекић, VIII разред
