Национални парк Тара
Unknown
08:45:00
0
Извор: http://www.nptara.rs/
званичан сајт НП Тара
Простор Таре проглашен је Националним парком 13. јула
1981. године на укупној површини од 19.175 ha.
Планина Тара представља површ динарског правца пружања.
Припада делу старовлашких планина (Старовлашка-рашка висија). Налази се на
крајњем западу Србије захватајући подручје ограничено лактастим током Дрине
између Вишеграда и Бајине Баште. У најужем делу масива смештена је планина
Звијезда, која је од Таре природно одвојена Клисуром Дервенте. По надморским
висинама, Тара спада у средње високе планине, чија је просечна надморска висина
1.000 – 1.200 метара. Највиши врх је Козји рид – 1.591 метар.
Подручје се налази између 43о52′ и 44о02′
северне географске ширине и 19о15′ и 19о38′ источне
географске дужине од Гринича.
Шире подручје Таре идентификовано је као подручје
значајно за биљке (Important Plant Areas – IPA) и као подручје значајно за
птице – (Important Bird Areas – IBA). Поред тога, од 2003. године подручје НП
Тара представља и одабрано подручје за дневне лептире у Србији (Prime Butterfly
Areas in Serbia – PBA), а такође је идентификовано као значајно и у оквиру
EMERALD мреже.
Национални парк Тара са Заовинама и Мокром Гором је
номиновано од стране MAB комитета као потенцијални резерват биосфере, који ће
имати прекогранични карактер јер ће обухватати и подручје будућег Националног
парка Дрина у Републици Српској (БиХ).
Ово је типично шумско подручје, а по својој очуваности и
разноврсности шумских екосистема, од којих су многи реликтног карактера, спада
у најбогатија и највреднија шумска подручја Европе. На Тари доминирају мешовите
шуме смрче, јеле и букве (преко 85% шумских површина), а специфичност у односу
на друге планине Балканског полуострва представља велики број реликтних и
ендемичних шумских врста и заједница.
На Тари је идентификовано преко 40 лишћарских,
лишћарско-четинарских и четинарских фитоценоза, затим 1156 врста васкуларне
флоре што чини 1/3 укупне флоре Србије. Од заступљених биљних врста 76 су
ендемичне врсте. Посебну вредност и значај има Панчићева оморика (Picea
omorikа), ендемична и реликтна врста, која је кањонима и клисурама средњег тока
рек Дрине успела да преживи задње ледено доба.
Према резултатима досадашњих истраживања, подручје Таре
насељава преко 50 врста сисара, око 140 врста птица, 23 врсте водоземаца и
гмизаваца и 19 врста риба . Овде је настањена највећа популације мрког медведа
у Србији, а од 2006. године вршимо мониторинг ове врсте. Најпознатији врста, за
коју се може рећи да је симбол фауне бескичмењака Таре је ендемореликт Панчићев
скакавац (Pyrgomorphella serbica).
На подручју парка налазе се бројни археолошки локалитети
и споменици културе који датирају од неолита па до савременог доба.
Најзначајнији су манастир Рача, задужбина краља Драгутина из 13. века и један
од најзначајнијих центара српске средњовековне писмености, и некрополе са
стећцима у Растишту и Перућцу које су 2011. године у оквиру заједничког
пројекта Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе номиноване за UNESCO-ву
листу светске културне баштине.
.jpg)
