Белма Мустафић - Прича из мог завичаја
Unknown
07:33:00
0
Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић
Тршо“, Нови Пазар
Прича из мог завичаја
Ми, дјеца, највише волимо породична окупљања у кући нане
Ћаме. Ова крепка старица, живих очију и избраздана лица има мехко срце пуно
љубави. Свака бора на њеном лицу одаје дубоко скривену тугу коју је оставила у
неким прохујалим временима, храбро корачајући кроз живот и носећи тешко бреме
туробног, али ипак богатог и испуњеног живота. Њене приче су занимљиве и
поучне. Да се не заборави...
„Била је зима, децембар, 1943. година, вријеме рата, снијег
до кољена. Кренули смо од Шиповица ка Новом Пазару. Мраз је уједао испијена
лица, дах се ледио, вјетар хуктао и носио све пред собом. Зуби цвокоћу, а руке
се грче. Склонили смо се у неку напуштену брвнару, оронулу, ни пенџера није
имала. Били смо беспомоћни, гладни, промрзли, исцрпљени. А ја сам у трбуху
носила дијете. Било ми је то прво дијете, имала сам непуних шеснаест година.”
Нана Ћама уздахну, очи јој се напунише сузама. Преко
блиједог лица јој прође тамна сјенка и брада поче да дрхти. Слабашном руком
обриса сузе, застаде, узе даха, попи
гутљај кахве из њезина филџана и настави: „Кућа нам је изгорјела, запалили су је душмани. Бјежали смо
са два завежљаја на леђима, у њима је било све што нам је остало, а скоро
ништа, изузев мало чамашира. Хране нисмо имали. Ја слаба и немоћна. Било нас је
десетеро. Преноћили смо у брвнари. Како се зове то мјесто, више се не сјећам.
Ујутру смо настављали пут у непознато. Не зна се ко је био исцрпљенији, ја или
твој дјед Емин, или пак амиџинице Хафиза и Џанумханка. Грецали смо по дубоком
снијегу у поцијепаним опанцима пуним леда. Била сам све слабија и осјетих бол
по дно трбуха. Бол ме покоси те падох у снијег. Притрчала ми је Џанумханка и
помогла да на свијет дође твој рахметли дајо. Поцијепала сам са себе одјећу.
Умотала дијете у сухе хаљине да му буде топлије. Мени су дали сухе чакшире.
Исцрпљена, наслонила сам главу на један камен који ми је у том тренутку био
мехкан попут најудобнијег јастука. Нисмо се смјели задржавати на путу, јер су
душмани могли наићи сваког трена. Кренусмо. У наручју сам носила Хасана којег смо добро умотали. Само му је носић
вирио. Дуго смо пјешачили, Хасан је спавао. Када се пробудио мало је јео, а ја
сам га пресвукла и опрала му закрпу на Лиму и привила је на груди да се брже осуши.
Дијете је плакало па се умирило. Гледало ме њежно својим милим окицама. Ја сам
га пољубила. Хасан је затворио очи и није се више пробудио.“
Нана Ћама је имала још петеро дјеце: два сина и три кћери.
Туга и бол које је доживјела те ратне године изгубивши своје прворођенче нису
утихнули упркос времену које је неумољиво текло.
Њене приче и даље сви препричавамо.
Белма Мустафић, VIII разред
