Демир Шаботић - Прича из мог завичаја
Unknown
08:00:00
0
Ениса
Кајевић,
ОШ „Рифат
Бурџовић
Тршо”
Нови
Пазар
Прича из мог завичаја
Тога
дана отац није имао обавеза, па је
предложио да прошетамо градом. Мени се није баш шетало, али сам прихватио очев
предлог. После дуже шетње и ручка у ћевабџиници у центру града, упутили смо се
у парк. У парку смо сели на клупу испод великог, разгранатог, дивљег кестена.
Испред нас се уздизала кула мотриља са својим белим зидовима и тајанственим
прорезима уместо прозора. Питао сам оца
чему је служила и зашто тако изгледа. Отац ми тада исприча како је мотриља ту
још од оснивања града, да је служила да се са ње мотри на околину града да би
се на време опазио непријатељ и припремила одбрана.
Пошли
смо кући, већ добро уморни, а када сам стигао кући, одмах сам легао у кревет.
Док ме је сан хватао, ја сам размишљао о оснивачу Новог Пазара.
Била
је мркла, јесења ноћ. Киша ношена ветром најављивала је скори долазак зиме.
Кроз ноћ се чуо само тихи разговор преморених људи и топот коњских копита по
житком блату. Рзање коња је реметило сабласну ноћну тишину. У ноћној тами се
само назирао један бели, крупни коњ и силуета високог јахача на њему. На глави
јахача се назирао велики турбан. То је говорило да је коњаник или турски богати
племић или високи официр у турској војсци. Уморна, дуга поворка се спусти низ
хладну, ветровиту Рогозну и поче газити лепљиву смоницу дуж речице. Покисли
људи са олакшањем приметише да ветар више није онако јак и хладан. Надали су се
да ће вођа ускоро објавити да се улогоре и преноће, али то нико није смео
изговорити јер се вођа слуша без поговора. Управо су се попели на један
брежуљак где је било топло и без ветра, а тло је било чврсто и без блата, када
кроз ноћ одјекну: „Стоооој!“ Дубоки
мушки глас који није трпео примедбе настави: „Формирајте логор! Поставите
страже! Брзо!“
Преморени
војници живнуше и логор зачас би
постављен на узвишењу. Страже су биле удвостручене, за сваки случај. Киша је престала, а мало по мало иза облака
се појавише стидљиве звезде. Чуло се само фрктање уморних коња; војска је
спавала мртвим сном.
Први
јутарњи зраци почеше вирити кроз рупе на војничким шаторима, а из најлепшег и
највећег шатора полако изађе висок човек од неких тридесетак година. Његово
усправно тело и
изражена брада одавали су одлучног, храброг и мудрог човека. Са рукама на
леђима посматрао је околину: доле
испод брега на којем су логоровали, две реке су се спајале у једну. Долина је
била питома и свуда около су се видела разноврсна стабла воћки и другог дрвећа.
Трава је била још увек зелена,
иако је била позна јесен. На супротној обали лежало је неколико кућерака
неправилног облика, били
су покривени сламом или сухим сеном. Он опази како стражари воде неколико
мештана који су имали светлу косу и очи,
а били су виши од његових војника. Видевши колико су здрави и снажни, у њему се
роди идеја: „Овде
ћу направити град.” Истог трена он
нареди да се пробуди и окупи војска.
„Слушајте, моји змајеви, моји
јунаци: овде ћемо направити град! Нека га умивају ове две реке; нека буде место
за одмор трговцима; у њему ће се трговати, а по околним пољима гајићемо жито.”
„Господару, недалеко одавде се
налази Трговиште, да не буде наш град превише близу или сувишан?” – скупи храброст да то изговори неко
из пратње.
„Да је Трговиште довољно не би се
тако звало. Трговиште значи остаци онога што је било пијаца, а да је пијаца
добро функционисала не би постала
трговиштем. Нека се наш град зове Пазар. Нови Пазар!”
„Амин!” –
проломи се глас војника.
„Амин!” –
сложише се околна брда.
Ја
сам био међу војницима, па упитах једног војника ко је тај човек.
„Иса-бег Исаковић. Ти си његов
писар, а не знаш ко је” – рече подругљиво.
„Зовите ми писара!” – заповеди
Иса-бег оштро. Војник крену према мени и
викну: „Дижи
се, спавалице! Бег те зове.”
Ја
се збуних, потрчах, саплетох
се о корен великог кестена и треснух на земљу колико сам дуг.
Отворих
очи и спазих да сам поред кревета. Погледах око себе и препознах своју собу. На
вратима је стајала мама.
„Јеси ли се повредио?” –
упита ме забринуто, а ја само одмахнух главом.
Дуго
потом сам размишљао како сан може деловати стварано и да је танка граница
између јаве и сна.
Демир
Шаботић, VIII разред
.jpg)
