Александра Вујанић - Љубав пише романе
Unknown
16:29:00
0
Ђурa Шефер Сремац,
ОШ „Вељко Дугошевић“ Рума
ЉУБАВ ПИШЕ РОМАНЕ
Љубав – толико
широк појам, а толико се мало може њиме рећи.
Због ње треба
чезнути, расти, патити, губити, пасти… И устати, правећи се да никад није
настала и да не постоји. Али, никад не треба у теби да нестане оно што те
испуњава срећом у животу. Љубав, вера, нада – вечна мисао.
Ово је прича
мале тинејџерке, лудо заљубљене у дечака који је иста осећања гајио према њој,
само их је вешто скривао плашећи се да му та иста осећања неће бити узвраћена.
Једна мала
„дивљакуша“, како су је са симпатијом звали вршњаци, коју је целог живота
занимала само лопта, дрес и терен за фудбал, нећете веровати, изненада се
заљубила. Први пут у животу, са својих тринаест година, осетила је некакву
чудну ватру, али и љубомору. Није знала зашто јер је до тада мислила да љубав
не постоји, мислила да тога нема, никада није било нити ће бити. Онда је срела
њега: погледи су се сусрели, тајанствени осмех рекао све, а срце заиграло.
Почело је дружење, изласци, причање кроз дуге сате, касно легање на спавање са
телефоном у руци чекајући поруку... А када она стигне, долети и сан са осмехом
на уснама.
Све је било
бајка... Онда су кренуле свађе, непричање данима и месецима. Болело је много.
Њене сузе су биле тешке као камен који је вукла за собом. Ништа више није било
исто, али није одустајала. И даље је била поносна и дрска на свој начин правећи
се као да се ништа не дешава. Што је било најгоре од свега, виђали су се сваког дана, трудили да се не гледају,
што је просто било немогуће. Он је увек био тврдоглави „телетабис“, стално
насмејан и дрзак, који је увек имао нешто што јој није дозвољавало да се заљуби
у другог. А она? И она је била дрска мала, могло би се рећи пргава девојчица,
која је увек знала све да скрије од њега – јер ипак га је волела.
Време је
пролазило, живци и стрпљење попуштали. Рекла је себи: „Готово је...“ Међутим,
онда се десило нешто што је опет упалило ону исту ватру.
Сећа се свега:
поче да записује своја сећања са осмехом на лицу и жељом да то увек памти. Тај
једанаести јун, не само њен дан, њен рођендан, већ дан када су све њене бриге
прошле, некако нестале – са осмехом поново је заблистао. Сви су стајали у реду, честитали јој рођендан, са
најлепшим жељама, док је он стајао метар од ње, замишљен и помало изгубљен,
скривајући нешто иза леђа... Када су се сви разишли, само га је погледала оним
дивљачким погледом и кренула. Он ју је тада зауставио и онако шмекерски рекао:
„Малац мој, срећан ти рођендан!“ – и пољубио је. Ставио јој је црвену ружу у
косу, уз све то појавио се и онај његов уникат осмех. Руке су јој се тресле,
осмех поново освануо, а сјај у њеним очима сигурно га је заслепео. Стајали су
сами, само се гледали онако заљубљено као две птичице на грани. Нису ништа
рекли, али њихова срца су пропричала. То је био толико кратак тренутак, а она
је о њему размишљала целога дана, тренутак који ће памтити целог живота.
Требало му је само пар речи да изусти због којих је она постала врло срећна.
Веровали или не, њу је ипак разочарало то што је ружа била вештачка! Питала се
зашто баш вештачка, зашто не права! Он јој је дао одговор: „Волећу те, малац
мој, све док та ружа не увене“, што је њу фасцинирало и оборило с ногу, а сузе радоснице
саме склизнуле низ лице.
Прошло је толико времена, а све ово
између двоје заљубљених још увек траје… Започело је готово дечјом игром, а
прерасло у озбиљну тинејџерску љубав. Две дуге године су прохујале, а да она то
није ни осетила. Некадашња сурова реалност је прошла, свађа више нема и малој
дивљакуши је драго због тога.
Мораш
се борити, ма колико била повређена, доживети и пораз, али жена си, имаш моћ.
Заведи га тим лепим очима и покажи му да вредиш више него било која друга. Не
опраштај, узврати истом мером и бори се као лавица. Ако икада паднеш, устани и
настави да се бориш јер си ти та коју је повредио један, у том моменту, помало
безвредан дечко. Једноставно мораш, не дозвољавајући да те газе слабији од
тебе; буди дама без блама, јака и истрајна, а, пре свега, одлучна.
Ово
је само један део приче мале дивљакуше, тинејџерке која неизмерно воли и корача
крупним корацима кроз живот, са великом снагом и вољом за опстанак у овом
суровом свету.
Александра
Вујанић, 7/1
ОШ
„Вељко Дугошевић“ Рума
