Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » Приоритет наставе – знање или социјализација


Tabla 11:00:00 0




Горан Дробњак
Почиње нова школска година. Школско двориште препуно малишана и њихових родитеља. Старији, већ одважни, причају о догодовштинама са љетњег распуста. Жагор и смијех на све стране сем у оном кутку гдје су будући прваци. А ту неко посебно осјећање. Трема, ишчекивање, узбуђење, нада. Уплашене малене главе се крију иза родитеља, нервозно их стискају за руку, цупкају у мјесту, плачу или, пак, радознало се обазиру и упијају сваки педаљ новог окружења. Сат откуцава почетак њиховог школовања. Свечана приредба, прва прозивка, упознавање са учитељем/учитељицом, другарима, учионицом... И креће пут дуге стазе која се образовање зове. Да ли ће се и колико те прве степенице школовања прећи успјешно, зависи од више фактора. Међу њима је свакако, као окосница или стуб, управо особа која их уводи у тај свијет, која ће им помоћи да пређу прве „школске препреке“, учитељ. Његова стручност, посвећеност, љубав према животном позиву, стрпљење, учтивост и културно понашање су карактеристике које ће ђаци осјетити и препознати већ у првим данима боравка у школи и као такве их касније посматрати и усвојити као модел и свој узор у понашању. Управо због тога је врло важно већ у првим данима рада са новом генерацијом малишана успоставити ону нераскидиву спону на релацији учитељ – ученик, спону која ће бити производ ауторитета учитеља, али не оног који се темељи на страху, већ на поштовању, осјећајности и посвећености. Када се успјешно пређу прве препреке у школовању – одвајање од родитеља на пар сати, усвајање нових правила, прихватање нових обавеза и задужења, уклапање у нову заједницу, прихватање учитеља као водитеља програма, започиње се са оним што се сматра основним циљем наставе – стицање знања које ће малим ђацима у каснијем животу омогућити самосталност и егзистенцију.

Слова, реченице, бројеви, геометријски облици, линије, боје, ноте су само неки од наставних садржаја које ће малене ђачке главе упијати, усвајати, памтити, репродуковати, објашњавати, примјењивати у пракси. Неки успјешно, неки не. Једни са лакоћом, други уз доста труда. Неки са жаром и вољом, неки под морањем. Све у свему, мораће се усвојити бар минимум за наставак и продужетак школовања. У тој јурњави за знањем, за реализацијом градива, за успјешним представљањем на разним тестирањима, као да се заборавља она друга страна, врло важна у самој настави, страна у којој се ђак формира као личност. Културна, васпитана, хумана, толерантна, морална, личност достојна хвале и поштовања. Личност без сукоба, без зависти, без сујете, добронамјерна, отворена за сарадњу, широкогрудна, која воли људе и мисли им добро. Сад се поставља питање, имамо ли довољно времена за све то... Двије комплексне области, свака значајна на свој начин, захтјевна у смислу стрпљења, енергије, посвећености, стручности. Можемо ли ми, као просвјетари који су задужени за оспособљавање младог нараштаја у носиоце будућих реформи, да подједнако обратимо пажњу и на стицање знања и на социјализацију ученика? Имамо ли снаге, могућности и времена за то? И да немамо, морамо изнаћи некако све то. И посљедњи атом снаге... Јер, шта ће нам огроман ниво знања ако га не умијемо представити, изнијети пред друге, ако не умијемо подијелити то са другима или пак немамо коме пренијети. Знање ради знања, погрешан и апсурдан пут. С друге стране, шта ће нам социјализована, комуникативна, толерантна особа која нема довољно знања да тим цртама да посебну ноту, која нема знање неопходно у опхођењу са другим људима, начинима и сврси помоћи другима и слично. Окрећући се само васпитној улози, створили бисмо културне младе људе који би имали „прођу“ у првим, кратким моментима док се не буде затражила и она стручна оспособљеност „покажи шта знаш и умијеш“.

Током свог тринаестогодишњег рада са ђацима подједнаку пажњу сам посвећивао, и даље посвећујем, објема областима. Тражим знање, форсирам што веће залагање на часу, подстичем развијање радних навика и вјештина... С друге стране, настојим да створим реалне, праведне, хумане, толерантне, осјећајне генерације ђака чије ће пароле увијек бити –  „Волим свој живот, али поштујем и туђи. Чиним и радим по савјести, настојећи да не расплачем друге... Живот је кратак, треба га из дана у дан бојати ситницама дугиних боја... Није срамота, веч храброст признати своју грешку и рећи ОПРОСТИ... Једна лијепа ријеч, један осмијех, не кошта, а много тога доноси...“ Радионице другарства и заједништва у учионици, ликовни и литерарни конкурси, приредбе, карневали и други јавни наступи су активности којим настојим да обогатим и употпуним школовање својих ђака. Циљ је ујединити генерацију, „помирити“ различите карактере ђака, створити атмосферу у којој ће разним занимљивим активностима схватити да заједничким снагама брже и ефикасније освајају свијет знања, лакше се „пробијају“ и истичу у маси... А да не говоримо о оним тренуцима носталгије када ће када одрасту да се са радошћу присјећају школских дана. Ееее, то је успјех просвјетара, ако га остваре. Када ђаци, након много година, као одрасли људи са сјетом и неком посебном топлином причају о школским данима... Радећи на овај начин са малишанима, и ја се надам таквом успјеху.

Стога, реторичко питање, вјечита дилема, да ли је у настави и школовању уопште важнија образовна или васпитна улога, знање или социјализација, остаје без алтернативног одговора. Шта више, знак једнакости као крајњи закључак и коначни одговор. Настава нема, или не би смјела имати, приоритет по питању тога. Спортски речено, стицање знања према социјализацији у настави, 1 : 1. Неријешено, изједначено...


Горан Дробњак
професор разредне наставе
Зеленика, Херцег Нови, Црна Гора


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост