Ирена Сретић
Tabla
09:00:00
0
 |
| Ирена Сретић |
Не постоји ни један позив који пружа више задовољства од
учитељског. Нема бољег осећаја од оног када знаш да си део дечијег света
сатканог од маште, игре и искрености, када си део њиховог одрастања.
Свакодневно смо са онима који су радосни, ведри и оптимистични. Рад са децом
испуњује нашу душу најлепшим осећањима, оплемењује нас.
И ево, већ пуних 27 година ја уживам
у свом учитељском позиву радећи у ОШ „Стефан Немања“ у Нишу. Као велики љубитељ
писане речи трудим се да ту своју љубав пренесем и на своје ученике. Наставу
организујем тако да пружа могућност да се ученици слободно емоционално и
мисаоно испоље, изнесу своје мишљење и ставове, да ликовно или литерарно изразе
доживљено. Могу се стварно похвалити тиме да сам у томе била јако успешна,
нарочито ако посматрам своју претходну генерацију. Оно што им даје посебно обележје јесте
и учешће на многобројним литерарним и ликовним конкурсима где су имали стварно пуно успеха. Зато је и настала потреба да направим
један наш, одељењски „зборник“ литерарних радова Раздрагана дружина у коме је свако прнашао своје место.
Бити учитељ јесте изазов, ужитак,
али и одговорност. Тада добијаш прилику да подстакнеш и охрабриш многе да
остваре своје снове, да дођу до свог циља. Моји ученици су мене подстакли да се
осмелим и почнем више да пишем, како за децу, тако и за одрасле. Често смо
заједно учествовали на књижевним дружењима, неколико пута су нам у истим
зборницима објављивани радови. Нашем успеху смо се заједно радовали. И зато,
хвала им на томе!
ЉУБАВ
„Не, немој ми прићи
хоћу из далека...“
Ма шта то говорим?!
Већ ми недостаје осмех твој
и наравно да желим да си ту,
да будеш само, само мој!
И како је уопште могуће
да ми не прилазиш,
када сам ти другарица из клупе
и обавезно ме видиш?
Ако и занемаримо то,
знамо се још од малих ногу,
сећам се да си ме увек задиркивао,
али свиђаш ми се, шта ја ту могу!?
Као што сам и претпоставила,
ова осећања нису баш од јуче,
ако занемаримо наше размирице
нешто ме ка теби вуче!
Само, како баш сада
да се загледам у твоје очи плаве
и како да усред тог хаоса
останем бистре главе?
-Па ускоро ће полугође!
Вичу и мама и тата у један глас,
а ја ни пет пара не дам,
замишљам у паркићу нас!
Ех, како то љубав зна да тихо дође
и усели се у мисли и срце наше?
Зашто једноставно мирно не прође
и неком другом приликом сврати!?
СТРАЖАР
Чудан један стражар у дворишту стоји.
Знате ли да се он ничега не боји?
Чува нам стражу и ноћу и дању,
посматра школу и у свитању.
Грудва на
грудву, тако то иде
мало већа да
сви га виде!
Деса му ставила шаргарепу
једну велику, здраву и лепу.
И да прогледа
два угљена,
додаје
промрзлим рукама Ена.
На глави има шешир боје меда,
то му је поклонио Недин деда.
И метлу је уз
свој шешир дао
да не би Снешко
без ње остао!
Чудан један стражар у дворишту стоји
и стварно
се он ничега не боји?
Не плаши се он ни ветра ни зиме,
мало га је страх да сунце не сине!
ЉУБАВНЕ МУКЕ
Ево,
већ неколико дана
седим
у соби, замишљена, сама.
Питају
ме мама, бака и тета
шта
ме то нервира, шта ми то смета.
-Не
знам ни сама!- тако им велим,
а
истину праву да викнем желим.
Хоћу
да свима кажем сада
како
за љубав моју постоји нада.
Он
ме је данас за репић чупнуо,
па
ме у реду, пред кантином гурнуо.
Онда
је, наравно, да нико не види
оставио
писмо испод свеске, јер се стиди.
И
у њему, кажем вам, јасно пише:
-Волим
те мала, све више и више!
Ја
сада не знам шта да радим,
да
ли да се љутим или сладим?!
Знам
да се воли онај ко се бије
и
да се права љубав ту увек крије!
Зато
ћу и ја њему писамце дати
па
нек нам љубав срца позлати!
