Вук Радоњић - Подводна авантура
Tabla
10:00:00
0
Ирена Сретић, ОШ „Стефан Немања“ Ниш
ПОДВОДНА АВАНТУРА
Једног
лета сам са породицом ишао на море. Радовао сам се купању и ленчарењу на врелом
песку, игрању са татом и сестром, излетима, али од свега највише роњењу. Нисам
ни замишљао како оно може бити узбудљиво. Не верујете ми!? Слушајте само!
Ја
сам био најсрећнији јер сам имао одело за роњење које није имао нико, ама баш
нико на плажи. Имало је необичне пруге светло-жуте боје по себи, а иначе је
било скроз тамно плаво. Пераја су ми била такође тамноплава, а маска за лице
црвене боје. Она је мало додуше одскакала од усклађене слике рониоца, али није
било друге у мојој величини. Шта је ту је, важно да је имам и да могу да роним.
Па нисам манекен! Шта да радим, црвена маска, па шта?!
Чим
смо дошли на плажу решио сам да испробам ронилачко одело. Ушао сам у море и
запливао у мало дубљи део. Време је било да зароним и испробам и маску. Нећете
веровати шта сам видео! Нешто, што нико пре није видео! Испред мене је стајао,
ни мање ни више, него Сунђер Боб, главом
и брадом. Насмејао ми се својим очаравајућим осмехом и позвао на Крабину
пљеску, коју је случајно имао код куће. Наравно да сам пристао, па нисам луд да
одбијем такву авантуру. Еј, Крабина пљеска, Сунђер Боб и ко зна шта ме још
чека. Одвео ме је код себе у кућицу од ананаса где је већ била почела журка
поводом мог доласка. Како се само вести брзо шире воденим пространством! Тамо су били: Патрик, Лигњослав, Сенди,
Кеба Краба, Госпођа Пуфна и још много, много других. Музика се чула јако
гласно, све је брујало, а његове другарице рибе су плесале на подијуму који је
био сав сребрнкастим шкољкицама украшен. Хране је било свуда, али ја сам се
послужио Крабином пљеском. Мммм, баш је укусна, подсећа на оне из Ниша, код „Пере Ждере“ што купујем. Сигурно је то
због тајног састојка! Балони су летели свуда око нас, али када сам боље
погледао то су били ваздушни мехури у којима је само био камен од ког је и сам
балон добијао светлуцаву боју.
Највише
сам причао са Сунћер Бобом о његовој, мени најсмешнијој епизоди, када је
променио име и хтео да се зове Боблоне Сунћер Коцка. Поводом тога и мени смо
променили име, назвали су ме Ковуч (од надимка Вучко). Заједно смо ловили
Бобове омиљене медузе. Нажалост нисмо ни једну уловили јер нам је Патрик
исцепао мреже, мислећи да ће тако више медуза стати у њих. Патрик је то!!!
Нисам
ни приметио како је време пролетело. Па наравно да нисам када немам ронилачки
сат. Било је ту доста суза и поздрављања, буквално море суза!!!! Кренуо сам ка
површини воде. „Еј, мали, буђење!“, чух тату како ми се обраћа. Не! Не могу
да верујем да је сан! А Сунђер Боб? А Крабина пљеска, балони, музика, Патрик!?
Тако сам разочарано седео на плажи кад ми приђе један плави дечак и рече: „Ковуч, јеси ли за фудбалицу?“ Охо! Па
можда нисам баш све сањао, можда сада ја имам госта. Јупи! Авантура се
наставља!
Вук Радоњић, IV4
Похвала
место у категорији проза на XX Књижевним сусретима „Гордана Брајовић“
.jpg)
