Мерима Алихоџић - Шефко Белај
Unknown
08:00:00
0
Ениса
Кајевић, ОШ «Рифат Бурџовић Тршо» Нови Пазар
Шефко
Белај
О
|
ву причу сам чула од мог сада рахметли дједа
Алије и желим да је подјелим са вама. Наиме један од најпознатијих и најјачих
младића из дједове генерације, познат по
својој пргавој нарави, бахатости и разним шерлуцима, кога су звали надимком
Шефко Белај, разбоље се изненада.
„Стрефи га најгора болест каквој нити иједан
хећим није могао наћи лијека. А Шефко,
упоран, тражи лијека по цијелом дуњалуку, али га не налази. Шејтан га
узео под своје и не пушта тако лахко, а Бог га не упућује на прави пут, већ га
искушава болешћу.
За то вријеме, народ ко народ, коментарише по чаршији Шефкову болест, свако
по свом тахмину и мераку, како му се ћефне. Једни га бране, други куде.
Једни говоре: „Е јес био муханатли и наџак,
ал’ богоми прав човјек, па ако буде имао вијека, имаће и лијека.“
Други коментаришу: „Дошло вријеме да се
долази на тобе, Шефко мислио да може како он хоће, а Бог није врана па да
одма’ вади очи.“
Док је чаршија табирила на свој начин Шефкову
муку, овај се од ње савио ко гудало, изгубио сав кувет и азгинлук, ухиљио се и
само пихће ко стари боник који Бога моли да му душу узме, а овај неће. Побјеже
Шефко из чаршије да га народ не гледа онако јадног. Попео се на врх Хоткова,
лег’о на траву, посматра стару чаршију и са жаљењем размишља да су му дуњалучки
дани већ одбројани и да му се Ахирет примакао. Док је размишљао тако, потекоше
му вреле сузе низ хладно лице. Иза себе чу нечији глас како му назива селам.
Окрену се да погледа ко га поздравља, отпоздрави селам и угледа старину од око
деведесет љета како онако погрбљен стоји изнад њега као какав стари споменик.
Шефка уфатила хуја што га овај старац затече
док плаче, шћаше да га мршне, али не зна ни сам како се уздржа и како му ћутке
даде духанкесу и процједи кроз зубе: „Бујрум, миџо“.
Ријеч по ријеч и Шефко изјада сву своју муку
што га је снашла око болести. Старац је гледао у своје стадо коза. Кад овај
заврши тешку своју причу, стари чобанин му се накострјеши као орао, унесе му се
у лице и рече му да га од сад мора слушати као да ће хоџа да му држи дерс.
Шефко онако тијесан у души, тешко прими да му други наређује, али ушута се.
Старац му одмах рече да још кол’ко пред акшам мора доћ’ код њега код куће и да ће морат’ да спава код коза. Он ће га хранити њиховијем
млијеком, сиром и хиром и да је то лијек за ту погану болест. За узврат му
ништа не тражи, бит ће му халал.
Шефку удари крв у очи. Онако хунљив шћаше да
га урезили мислећи да се старац шенлучи
с њим или је сто посто махнит. Ни сам не знаде како се обузда да то не учини.
Шта ће, болест га притисла, ушута се и на крају пристаде на старчеву понуду.
На почетку свог боравка у штали са козама,
жалио се на њихов смрад, да има гађење, да му мрчи свијес’ и да му се повраћа.
Временом се свиче на козе и њихову храну.
Након три мјесеца оде Шефко мрзовољан код
љекара, постиђен што живи са козама на селу и што ће , сва је прилика, бити исмјеван од чаршије што је испао таква
будала да слуша савјете тамо неког оматуфјелог чобанина.
Љекару је већ био познат као безнадежан
случај, прими га и Шефко примјети да се љекар већ два три пута враћа на
резултате прегледа. Љекар му рече: „Ви више немате ону болест коју сте имали“.
Шефко скочи да га изљуби.
Црв сумње буши жешће него било каква
бушилица, па и Шефка сумња натјера да оде код другог љекара, па и трећег и
четвртог и сви му потврдише да више
није боник.
Сав срећан, усхићен, али сада мудрији и
саборли, позва своје ахбапе у кахву. То није више био онај бахати, саможиви и
белајли момак увијек спреман на кавгу, већ један сасвим нормалан младић, без
имало охолости. Сједи он за хасталом у кафечајници. Преко пута њега сједе
његови јарани. Гледају се и шуте. Онда Шефко проговори: „Ее, моји мили јарани,
да знате само како болест може отежати човјеку, али и давранисати га да млого
не махнита и учинити га бољим инсаном. А с друге стране, видио сам да можеш
тражити лијек и срећу по цијелом дуњалуку и не наћи их, а они можда постоје
ту,поред тебе, и да их ти поред својих
очију не видиш док ти Бог не помогне“.
Мерима Алихоџић, V-6
Треће место на
конкурсу Прича из мог завичаја Народне библиотеке у Новом Пазару
.jpg)
