Талиб Мелајац - Сузе које нико не види
Unknown
10:00:00
0
Ениса
Кајевић, ОШ
„ Рифат Бурџовић Тршо“ Нови Пазар
Сузе
које нико не види
|
У
|
једном
прелијепом граду живе двије сестре, двије ријеке. Санџак, стари бег, отац
многих планина и ријека, поносио се
љепотом својих мезимица и дао им је лијепа имена. Јошаница и Рашка. Плавооке
љепотице красиле су дворе свога оца,
свака на свој начин и биле омиљене и примјер чистоте и љепоте надалеко.
Сретне су биле двије кћери моћнога Санџака,
пјевале су најљепше мелодије. Играле су се по шумама и пропланцима и кад се
ужеле једна друге, састајале се и весело настављале игру откривајући неке нове
предјеле.
Једног дана рече Рашка својој сестри: „Сејо
моја, молим те не доноси кући свакакав отпад који бацају људи, уморна сам , а и
ружи ми изглед. Моје очи нису више бистре и плаве. Одјећа ми је прљава. Не
могу да те препознам колико си постала
аљкава и неуредна. Не могу више да чистим за тобом.“
Мала Јошаница тихо заплака: „Драга моја, ја
то не радим намјерно. Молим и преклињем људе да не кваре мој изглед, да чувају
моју љепоту. Подсјећам их како је некада лијепо било када су се љети дјеца
играла у моме кориту. А и у твоме. Сјећаш
ли се? Ах! Како смо само сретне биле. Све је било испуњено радошћу и смјехом. Ми
смо се пресијавале на сунцу, а дјеца правила вирове и весело скакала. Ти знаш,
секо, колико ја волим дјецу. Миловала сам их својим његованим рукама њежно по
лицу и коси. Чувала их и бринула о њима. Сада се плашим да додирнем неко
дијете да га не повриједим. Руке су ми
прљаве.
Рибе су пливале, ми смо им пјевале. Гдје ли
су нестале те лијепе рибице?
Ове тешке шкољке аутомобила, ови захрђали
шпорети притискају ми срце. Не могу више да носим тај терет. А моја коса...
некад је била миришљава као цвијеће, уредна и лијепа. Сада је руже бачене
пластичне вреће и флаше.
Тужна сам, секо моја. Гдје је нестала моја
љепота? Зашто су људи бахати и груби. Па ми смо ту да њихов живот буде љепши.
Умјесто да нам буду захвални, да нам добро добрим врате, људи нас свакодневно
рањавају. Не могу више. Страшно патим.
Моје сузе нико видио није, моје уздахе нико чуо није. Дође ми да потонем у
мајчицу земљу, да нестанем са овог окрутног свијета.
Знам да и тебе повријеђују. Ни твоја коса
није више лијепа. И ти се мучиш и носиш разну гвожђурију која ти гребе лице и
руке. Тијело твоје је прекривено ранама и крастама. Ах, сестро моја, морамо
издржати због нашег оца. Био би много тужан да нас нестане.
Постоји један мали трачак наде. Љети, један
дјечак дође до моје обале. Уклони из моје косе бачене кесе и флаше. Ох, бар
дјелић моје косе нек изгледа лијепо. Срце
ми тада заигра, у њему се роди нада. Можда ће људима ипак савјест прорадити,
можда ће им срце омекшати. Молим се за то сваки дан.“
Сестре се њежно пољубише и кренуше заједно
свом пријатељу зеленооком Ибру да с њим подјеле своју бол. Дјечак који стоји на
обали сам ја. Још увјек вјерујем и сањам да ће се свијет смиловати на двије
њежне сестре, на двије дивне ријеке Рашку и Јошаницу и да ће се њиховом љепотом
поносити стари Санџак-бег, отац многих планина и ријека.
Талиб
Мелајац, 5-3
Друго место на конкурсу Прича из мог завичаја
Народне библиотеке у Новом Пазару
.jpg)
