Амина Салиховић - Прича старе чесме
Unknown
08:00:00
0
Ениса
Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“ Нови
Пазар
Прича старе чесме
|
С
|
ваки камен мог завичаја љубоморно у себи
крије по једну неиспричану причу. Моћ причања је чудесна. У стању је да уздигне
из праха и пепела заборављене ликове, да оживи и камен и кап воде која је
отишла у неповрат. Све да претвори у причу. Причу коју треба отети од таме
заборава и оживјети снагом своје љубави. Волим сваки камен свога града, сваку
стопу овог прелијепог шехера, његове чаробне звуке и мирисе.
Склопим очи и мислима одлутам у неко прошло
вријеме, у доба када се другачије мислило и живјело...
Халимача ме прима у свој загрљај.
Чесма жубори стољећима и свака драгоцјена
капљица кристално чисте воде шапуће тајну, до сада неиспричану, неоткривену.
Зовем се Халима, блага, стрпљива. Имам двије
сестре Алтуну и Хаџеру. Наш отац, паша, добар
је и богат човјек. Много нас воли и пази. Не знам да ли дубоке боре које се
укажу на његовом милом лицу одају тугу и жаљење што једна од нас није син.
Никада нећемо сазнати, нити ће он то када показати. Поклања нам неизмјерну
љубав и пажњу. Поносан је што је наш отац и ми што смо његове кћери. И овдје у
овој чаршији сви нас воле, указују нам поштовање. Називају нас хуријама
џенетским, љепотицама. Само као да нас се сви плаше.
Отац је забринут за нас. Знам то јер сам чула
када је разговарао са мајком. Мислим да жели да нас уда, да будемо сретне.
Брине јер ниједна од нас нема просца. Још нико није закуцао на пашина врата с намјером
да од њега затражи ни Алтунину, ни Хаџерину, а ни моју руку. Ја сам најмлађа.
Ја сам блага, стрпљива.
Моје сестре су дивне, баш како у чаршији
говоре, праве
љепотице, хурије. Створене само за сараје у Стамболу. Алтуна, драга, има најљепши осмјех, блиставији од
сунца. И исто тако топло и велико срце. А моја сека Хаџера. Она је попут
мелека. Мирна и тиха, очи јој свијетле као звијезде, а у косу као да је
задјенула мјесец.
Много волим своје сестре и све са њима
дијелим. Али... имам једну тајну, њу не могу рећи ни Алтуни, ни Хаџери. Плашим
се неће разумјети или ће се увриједити.
Ипак сам ја најмлађа.
Своје срце сам поклонила једном младићу. Воли
и он мене, мој Алмас, драгоцјени,
блистави, мој драги камен. Мој вољени љепши је од сунца и мјесеца. Тајно се састајемо јер је наша љубав осуђена
на чекање. Јер сам ја Халима, Стрпљива. Најмлађа пашина кћи.
У души ми тиња ужарени камен. Пече и гори ово
моје младо срце. Мој Драгоцјени одлази на заповјед султана. Одлази и ко зна да
ли ће се вратити мој газија. Тајна ми притиска срце, нагриза душу. Плашим
се. Стријепим. Осјећам потребу да кажем
Алтуни или Хаџери, а опет не желим да повриједим њихова осјећања. Нек се мој
драги врати па ћемо објелоданити нашу љубав. Не вјерујем да у срцима мојих
сестара има мјеста за завист и љубомору. Шта ће рећи мој отац? Ипак сам ја
најмлађа. Морам чекати.
Тамне ноћи испуњене су сузама, јецајима.
Алмас не долази, не пише. Обузимају ме црне слутње, притискају моју душу
попут тешких сњегова на врху Рогозне.
Сваког дана чекам на истом мјесту, на испуцалу жедну земљу падају моје сузе као бисери.
Овдје ћу дати да се подигне чесма. Нек
користи мом народу. Нек буде спомен моје тајне љубави велике попут океана, ал
опет неостварене. Жедни нек се напоје, уморни нек се окријепе водом чистом као што
је чисто моје срце, као што су искрене моје сузе.
Ја, Халима, Стрпљива, Блага, подижем спомен
својој љубави.
Амина
Салиховић, V разред
Прво место на Међународном конкурсу Голубић у Сомбору и прво место на конкурсу Прича из мог завичаја Народне библиотеке Доситеј
Обрадовић у Новом Пазару
.jpg)
