Select Menu

Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

август 2015
Слађана Доброта, ОШ „ Иво Лола Рибар“ Скобаљ


Да сам Марко Краљевић помогао бих

Волео бих да будем Краљевић Марко и да имам његов буздован. Уместо коња возио бих мотор.
Био бих као и он храбар и штитио слабе. Нико не би смео да их мучи.
Могли би слободно да живе и раде. Такође бих се борио против лопова. Тако бих помогао добрим и поштеним људима.
Лопове бих затворио у тамницу јер није лепо уништавати туђе ствари.
Кад бих био Крањевић Марко помагао бих и животињама. Направио бих им велику кућу, тамо би живели и спавали. Хранио бих их сваког дана. Не би морали да лутају по улицама ни да их газе аутомобили.
Кад порастем трудићу се да имам особине Марка Краљевића.

Јован Јоксимовић, 2. разред,




Најлепша мама

Своје руке к мени пружа често,
мамин је загрљај најтоплије место.

Она погледом уме да ме лечи,
за мене плете букет нежних речи.

Када сам сама, тражим њено раме -
тугу брзо одагнам крај маме.

Осмех ме обасја с њеног драгог лица.
Тихо кад ми збори, пева јато птица.

Љубав и срећа цвату међу нама.
Најлепша на свету - МОЈА МИЛА МАМА!


За Табла Фест 15

Александра Ристић, 4/4, ОШ „Светозар Марковић“ Врање
Педагог: Јелена Стојковић




Видела сам будућност


Веома често се питам шта ће нам донети будућност. Да ли је све то добро или лоше за човечанство?
Седела сам поред прозора и гледајући у небо посуто звездама размишљала о ономе што сам чула у научној емисији која се управо завршила. Питала сам се да ли ће ускоро свако од нас моћи да путује космосом. Да ли ће путовање космосом бити једна од уобичајених екскурзија или излета.
Одједном једна звезда са звезданог неба као да ми се приближила. Постајала је све већа и сјајнија. За неколико секунди сам схватила да није звезда већ свемирски брод који се зауставио поред мог прозора. Степеницама које су се спустиле баш за мене укрцала сам се без размишљања. На вратима осветљеним сијалицама разних боја стајао је робот. Не размишљајући ни секунде одвео ме је до места резервисаног само за мене. Након укрцавања још неколико људи заинтересовах се за ову необичну екскурзију, кренули смо пут космоса. Посаду брода као и помоћно особље чинило је мноштво робота. Кроз прозор сам могла видети у почетку облаке и маглу. Земља са које смо кренули остајала је далеко иза нас. Ужарене лопте као да су пролетале поред нас, а уствари то је због превелике брзине којом смо летели. Свемирски брод се зауставио на неколико планета. На некима од њих није било живота. На неким планетама видели смо чудна бића. То су били њихови становници који се уопште нису зачудили нашем доласку, јер су код њих веома чести гости са наше планете. Били су веома гостопримљиви а наши водичи роботи споразумевали су се с њима језиком који ми нисмо разумели. Било је веома узбудљиво и било ми је страшно жао што ће се екскурзија ускоро завршити. Свемирски брод је све путнике безбедно вратио својим кућама.
Дуго сам била задивљена утисцима са овог необичног путовања. Сигурна сам да ће ускоро ово бити доступно путовање свим људима с обзиром на то колико наука и технологија брзо напредују.


За Табла Фест 15

Ђорђевић Јана, 4/4, ОШ „Димитрије Тодоровић Каплар“ Књажевац

Учитељица: Биљана Антић

Сибинка Чубрило, ОШ „Бранко Радичевић“ Оџаци


У ОШ „Бранко Радичевић“ из Оџака је све спремно за почетак нове школске године. Посебна пажња се посвећује дочеку првака.










Слатко сам се насмејао

Носим осмех док траје лето
и зими испод шала.
У инат га развучем кад гребе грло
и ако боли глава.

Некад је осмех, признајем, кисео,
стиснуст и крије зубе.
Други пут звонак, заразан, весео,
буди спаваче, голица мргуде.

Кад сам се вратио са дугог пута,
мамина рука за кваку хвата.
Насмејах се до сада најслађе,
само од погледа кроз стаклена врата.

Најслађи осмех је луталица.
Са тајном мапом креће се лако.
На пут полази ћутке из срца.
У око се на прстима увуче полако.


За Табла Фест 15

Лав Лукић, V/1, ОШ „Никола Тесла“ Београд


Слађана Доброта, ОШ „Иво Лола Рибар“ Скобаљ


Драмски текст
ПЕЦАРОШКО ПОПОДНЕ

ЛИЦА: Јован, Дамјан, Миљан, Алекса

(Седе на обали реке са забаченим штаповима у воду и замишљено посматрају површину воде)

Миљан: Ап-ћиха! Ап-ћиха, ап-ћиха…
Сви: Наздравље, наздравље, наздравље!
Миљан: Хвала! Ап-ћиха!
Дамјан: Шта ти је Миљане? Као да ти је перо у носу?
Јован: Отераћеш нам све рибе!
Алекса: Сад ни ајкула неће да дође!
Миљан: Ха, ха, ха! Ајкула! Па, оне не живе у овој реци!
Дамјан: Мој тата ми је причао да у реци живи речно чудовиште.
Миљан: Па то су приче за малу децу.
Алекса: Јесте, јесте... И мени је деда причао да у реци има чудовиште.
Јован: А, како оно изгледа?
Дамјан: Има велику главу и велике очи.
Алекса: Може да дише под водом и тело му је длакаво.
Јован: Ух, ал је онда ружно то чудовиште!
Дамјан: Тата је рекао да одвлачи под воду неопрезну децу.
Алекса: Мрзим чудовишта!
Миљан: Ха, ха, ха ! Чудовиште! Сав сам се најежио! Гори сте од девојчица!

(Одједном се чује јак прасак у води, нешто велико је пљуснуло)
Сва четворица дечака су скочила, побацали штапове и престрашено повикали.

Сви: Аааааааа… Чудовиштеееееееее!!! Бежимо одавде!
Миљан: Од сада верујем у чудовишта и нећу више да пецам!
Дамјан: Ни ја!
Јован: Ни ја! Играћу само фудбал!
Алекса: И ја ћу само да играм фудбал!

(Завеса)

Дамјан Николић, 2. разред




Осмех који ми значи


Потребан је један осмех који би нам улепшао дан. Осмех који нам пуно значи. Мени пуно значи осмех моје маме, јер онда знам да је задовољна и осмех моје учитељице, јер онда знам да нигде нисам погрешила. Кад видим тај смешак на њиховим лицима, онда сам и ја срећна и задовољна. Пуно ми значи и осмех мојих другова и другарица, јер онда знам да нису тужни и да немају због чега да брину.
Некада је свима нама потребан само један мали осмех, да нам се неко само мало насмеши, то не мора бити неко посебан. Посебан је тај мали осмех који некоме значи пуно.


За Табла Фест 15

Стефани Миленковић, 2/1, ОШ „Димитрије Тодоровић Каплар“ Књажевац

Ментор: Биљана Симоновић


Видео сам будућност

Сигуран сам да нико од вас није чуо за планету З2, јер је то планета коју сам ја открио пре неколико недеља. Ко не машта да оде са ове на неку другу планету?! Мени је то пошло за руком. Да вам причам.
Угледам ја неко ново небеско тело оним својим старим телескопом, сетим се да негде у лабораторији још држим онај покварени „планетолансератор“ (тако сам га звао од миља), поправим га на брзину, седнем и... лансирам се ка З2. Тамо сам стигао за невероватне две недеље.
Мом чуђењу није било краја! На З2 је било и воде и кисеоника и сунца. Схватио сам да ту мора бити и живота. Признајем, помислио сам шта ако су та бића људождери. Не, не, ни трага од људождера, ни од људи. Ту су живеле биљке и животиње. Понављам - биљке и животиње, каквих је некад на Земљи било напретек. Спријатељио сам се с њима, али сам морао да се закунем да људима нећу рећи шта сам видео. Бојали су се људи, невероватно. Бојали су се да ће их и одатле протерати. О, онда ми је било јасно да су то све биљне и животињске врсте које су са планете Земље нестале претходних векова, кривицом људи.

Схватио сам да ова бића желе да сачувају своју планету и то од људи. Оне сада живе у миру, онако како човек замишља рај. Позната ми је легенда о Нојевој барци из библијских времена, дивио сам јој се. А сада сам остао без објашњења како се ово десило што сам својим очима видео. Ко их је спасио? Када и како?
Ја сам једини човек који зна да се све оно што је човек уништио преселило на другу планету, да је побегло од тог истог човека, да живи. А ви, који ово читате, чувајте тајну. Ко је сачува, водићу га на З2, да види како је једна планета сама себи светиња. А сад хитам на земљу да кажем Људима да још није касно да сачувамо своју планету. Ја, који сам видео будућност.



За Табла Фест 15

Момчило Шоргић, седми разред, ОШ „Коста Стаменковић“ Српски Милетић

Наставник: Душанка Тричковић

Написаћу на табли...


Како јe чаробно бити дeтe,
Уз пeсму ти мисли лeтe,
Можeш да трчиш на свe странe,
Да освојиш ново знањe,
Сновe својe користиш,
Да Зeмљу лeпшу замислиш,
Коса ти сe на вeтру њишe,
Можeш да растeш свe вишe и вишe,
С другом дeлиш свe тајнe,
Јeр њeговe су мисли закључанe,
Слободно кажeш да патиш,
Питаш да лакше схватиш,
Да љубав док мeша бојe,
Стави кап црвeнe у срцe твојe,
Ма баш јe лeпо бити дeтe,
Жeља ти ћилим плeтe,
Бомбонe ти увeк нeки дају,
А ти уживаш као у рају,
Нe жeлим  да одрастeм свeтe,
Хоћу да заувeк будeм ДЕТЕ!


За Табла Фест 15

Ања  Александра  Василијевић, 5-2, ОШ „Васа  Чарапић“ Бели Поток

Наставница:  Снежана  Стојановић


Видео сам будућност

Свако жели неко важан да постане
и у тим сновима проводи дане.
Сан који имам за мене је важан,
њега сањам сав одважан.

Фудбал је мој велики сан
и са њим започињем сваки дан.
Вредно тренирам и радим како ваља,
па је соба пуна освојених медаља.

Волео бих да правим финте као Неимар
и да другим клубовима правим дар мар.
А тек да имам Роналдов шут
и да сваки голман буде страшно љут!

У свом се сну налазим често,
док храбро и стрпљиво градим своје место.
Лопту сваког дана шутнем бар сто пута,
тренирам и чекам својих пет минута.

Клуб и екипа крила ми дају,
да моји снови у мени трају.
На сваком турниру увек до краја,
на врату сија златна медаља.

Зато децо никад не одустајте
и са трудом никад не престајте!
Највећи успех, тек ће да ме позове,
јер  чврсто верујем у своје снове!


Табла Фест 15

Михаило Анђелић, IV5, ОШ „Станислав Сремчевић” Крагујевац
Ментор: Предраг Николић



Написаћу на табли...

Све око нас је пролазно, сећање, тренуци и ситнице из периода осмогодишњег школовања чине наше детињство незаборавним.
Секунд, минут, сат, дан -пролазе полако, нечујно. Уморним ходом ме подсећају да је остало још годину дана до завршетка једног незаборавног дружења. Сваки секунд успаван у школској клупи, свака оцена сакривена у школској торби, свака симпатија у мом срцу, биће ту увек. Тек сад видимо колико ће нам тек бити тешко тог последњег дана, када се будемо растали. Али то ће бити само један минут, већ следећег ми ћемо бити заједно тамо негде у нашем царству. Свако од нас ће кренути својим путем, али сви ће у својој машти палити свећу за опстанак нашег дружења. Колико пута смо рекли да би волели да се све ово заврши, да одемо далеко одавде, толико сад патимо и кајемо се због тога. Али и после много година наше одељење 7/2 опет ће се састати и дуго, врло дуго причати, али само лепе ствари, јер је то највредније што чини наше детињство. Сви ћемо стрпљиво чекати тај дан.
Крупним словима написаћемо на табли, и  тај последњи дан у школи показаћемо да је управо тај период од осам година најлепши период у нашем детињству. Обећаћемо једни другима да никада нећемо заборавити наше осмехе, сузе, шале, искуства, успомене... да никада нећемо заборавити наше пријатељство.



За Табла Фест 15

Јелена Пауновић, VII-2, OШ „Чибуковачки партизани“ Kраљево
Педагог: Весна Шапоњић

        


(за Табла Фест 15)

Ана Тасић, 4/2, ОШ „Дубрава“ Књажевац
Ментор: Данијела Јеленковић



Видјела сам будућност


Окреће се у свемиру планета, велика чудна лопта, по којој тумара неколико милијарди људи. Мали свијет у којем живим је моје  VIII-1. Он није тако округао и захтјевнији је много више него што изгледа. Често је суров и веома различит, иако међу нама на први поглед баш и нема много разлика. Учимо падеже, теореме, о ратним херојима, физичким законима, планетама. Учимо, али често не научимо. Зато ја видим другачију будућност: племенитију, праведнију, срећнију... У тој будућности видим нове лекције и нови распоред часова.
Лекције које би се изучавале у будућности биле би исто тако бројне.
Распоред часова изгледао би овако: Понедјељак – Чувајмо здравље;  Уторак -  Породица је моја срећа; Сриједа - Природа је мој други дом; Четвртак -  Бонтон;  Петак – Љубав у животу;  Субота и Недјеља - Игре без граница.
На часу – Чувајмо здравље изучавали бисмо здраву храну за људе. Пирамиду здраве исхране, сви морају да знају! Нигдје се у продавницама не би продавали: чипс, пица, газирани напици… Најљепше миришу мамина и бакина кухиња. На часу бисмо размјењивали рецепте и спремали укусна јела једни другима.
На часу - Породица је моја срећа, родитељи могу да долазе у школу и да другују са својом дјецом. То је дан када родитељи не иду на посао. Замолићемо Зуцкерберга да прилагоди своје изуме и на тај начин омогући да се дјеца врате у своје породично гнијездо најбољим друговима  мами и тати.
На часу – Природа је мој други дом, ученици треба да саде цвијеће, младо дрвеће, да његују и чувају природу, ту нашу другу мати, као што она чува и његује нас. Излијечимо природу која је рањена људском небригом. Љепота је у природи и у човјеку. У блискости с природом бићемо вриједни као пчеле, здрави к’о дренови, снажни као храстови, румени као јабуке.
Час Бонтона био би посвећен лијепим манирима, односу поштовања и према старијима и према својим вршњацима. Учили бисмо корисне ствари о снази једног осмјеха, о значају једне лијепе ријечи, о љепоти једног извињења.
На часу- Љубав у животу, могу да се чују само топле и искрене  ријечи. Онда се срећа расцвјетава у разреду, шири се изван школе и тако умножава. Пјесмом и стиском руке славимо другарство. Тако ћемо вратити изгубљене и заборављене осмијехе, јер сваком лицу најљепше пристоји осмијех.
А онда долазе  субота и недјеља -  Спремамо најљепша јела, дружимо се у природи са породицом и најдражима, кикот се далеко чује у нашим играма без граница.
У будућности видим  свијет у коме је једина борба, борба за људско добро. Свијет у коме се највише ради на његовању најљепших и најузвишенијих људских вриједности. Видим будућност у којој је добро бити добар. Пружамо једни другима рукe топлe и пријатељскe. Дјеца расту у игри на цвјетним ливадама и њедрима планина и одјекује планетом радост дјеце и цвркут птица. 


Звездана Гојковић, VIII-1, ЈУОШ „Октоих“ Подгорица, Црна Гора
Ментор: Тамара Дамјановић



Похвалница на литерарном конкурсу за Табла Фест 15 у конкуренцији шести, седми и осми разреди

Тања Вречко, ОШ „Младост“ Нови Београд
                            


Велика пустоловина у Египту

Недавно сам вам причала о зоолошком врту који сам купила и обећала да ћу вам следећег пута испричати шта сам урадила са парама када сам га продала. Сада ћу вам то испричати.
Од тих пара сам узела карту за авион до Египта и упутила се тамо. Када сам стигла у Египат, засела сам на камилу и кренула ка пустињи. Стигла сам до једне пирамиде и почела да је фотографишем. Сликала сам је са свих страна. Приметила сам да ми се неко приближава. Сунце је било прејако па нисам видела ко је то. Ставила сам длан изнад очију, онако како то чине Индијанци, и угледала мумију. Крв ми се следила у жилама. Укипила сам се. После неколико секунди полако сам кренула. Онда сам убрзала корак и почела да трчим. Јурила сам као гепард преко пешчаних дина, али ипак, када бих погледала позади, мумија би била све ближе мени. У једном тренутку угледала сам град. Потрчала сам ка њему још брже. Када сам стигла близу места на коме сам раније видела град, схватила сам да је то била само фатаморгана. Била сам изгубљена између пешчаних дина са мумијом за петама. Ускоро ће пасти мрак и свуда ће бити хладно. Сунце је било на заласку. Окренула сам главу да видим да ли ми је мумија близу и приметила сам да је у кораку, у покрету, заспала. Сад је већ био тотални мрак. Упалила сам батеријску лампу да бих видела куда идем. Дошла сам до Сфинге, а она је као чудом проговорила и питала ме њену чувену загонетку. Знала сам одговор па ми није био проблем да је решим. Тихо сам проговорила: „Човек“. Сфинга је поцрвенела од беса и поново се укипила. Тада сам чула неки глас. Допирао је из даљине, али сам тачно могла да разазнам изговорене речи: „Хвала вам, хвала вам на подршци“. Кренула сам ка месту са кога је долазио глас. Угледала сам велику позорницу на којој  је била мумија са цилиндром и штапом за плес. Плесала је, а гледаоци, такође мумије, су викали: „Браво, браво.“ Када сам у задњем реду видела познату прилику, престравила сам се. То је била, главом и брадом, мумија која ме је прогонила читав дан и која се у том тренутку осврнула. Брзо сам потрчала да се сакријем иза Сфинге. Нисам сигурна да ли је мумија кренула да ме прати или је наставила да гледа представу. Али једно је сигурно, када сам дошла до Сфиге она је рекла уображено: „Шта је било? Преплашена си као да си видела духа.“ „Нисам видела духа, већ мумију. Мислим да је кренула поново да ме јури. Прогони ме цео дан“, одговорила сам јој. „Поново? Цео дан?! Боље да се попнеш на моја леђа и да те ја одведем до града, него да се сакриваш иза мене“, рече Сфинга. Речено-учињено. Сфинга ме је на својим леђима однела до града. Кад сам се вратила кући и испричала моју пустоловину, неки ми нису веровали а неки су се само  чудом чудили.
Сигурно се питате шта сам урадила са парама које су ми преостале. Дала сам их „Друштву истраживача и пустолова“ да би и други могли да искусе авантуре сличне мојој.
        

Маша Перепелиуц  III/4

Пријавите се на: Постови (Atom)
Copyright © 2014 Табла. Premium Blogger Template | Designed By TemplatePixel - Published By Gooyaabi Templates