Select Menu

Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

јун 2015


Славка Аврамовић, ОШ „Свети Сава“ Младеновац


ЈУЛИЈАНИНА МЕЛОДИЈА  СТИХОВА У НОВОМ САДУ!


Доделом  награда у Новом Саду 28. јуна 2015. на  11. Међународном конкурсу „Матерња мелодија и образовање“ у организацији Пријатеља деце Војводине, Јулијана Илић ученица 2/3 наше школе је освајањем 2. награде и специјалне награде за поезију и објављивањем 3 њене песме у Зборнику овог конкурса,  успешно представила свој поетски рад у овој школској години и тако допринела да се о школи „Свети Сава“ из Младеновца говори са поштовањем и уважавњем!
Јулијана је добила честитке и похвале од стране стручног жирија уз жеље да и даље пише, да стиховима ствара нове, пријатне мелодије и тако негује  и чува свој матерњи језик!


Искрено се надамо да ће и следеће школске године Јулијана освајати награде, успешно представљати своју школу  и да ће ово бити подстицај да и други ђаци покажу своју креативност и придруже се Јулијани у  успешном представљању наше школе!


 


 Тамара Вукашиновић, ОШ „Алекса Шантић“ Београд

Представа „Шарене јабуке“ пројекта „Медиате“ Базаарта изведена на Ташмајдану

У оквиру пројекта Базаарта „Медиате“ - Метод драмске едукације за развој инклузивности и толерантности, који финансира ЕУ и који се суфинансира из буџета Републике Србије, укључени су ученици ОШ „Алекса Шантић” од првог до трећег разреда учитељица: Биљане Батез, Снежане Мијић, Милице Недић, Тамаре Вукашиновић, Љиљане Лукић, Сузане Врачар, Јадранке Бајић Лупа и Иване Максимовић. У сарадњи са ОШ „Милоје Васић“ и учитељицом Виолетом Митровић, заједно су реализоване радионице драме које су имале циљ да развију сарадњу и толеранцију међу децом. Читав пројекат надгледала је глумица Ивана Деспотовић. Као завршни део пројекта изведена је представа „Шарене јабуке“ која је инспирисана текстом „Јабука“ Драгана Лукића у суботу, 20. јуна 2015. у Ташмајданском парку као део Међународне конференције драма у образовању.








Наташа Липовац, ОШ „Вук Караџић“ Београд


АУТОБИОГРАФИЈА


Зовем се Вук Вукмановић. Рођен сам 2005. у Београду. Када сам био мали, много сам тога хтео да научим. Радознало сам испитивао свет, али не може се све одмах научити. Много су ме занимали диносауруси и историја земље, тако да су ме родитељи затрпали брдом књига које сам читао. Волим много тога да учим, истражујем, али не волим да пробам НОВЕ укусе.

Једна од битних ствари у мом животу је што сам био веома слаб, али паметан, а сада када су године прошле постао сам снажнији, паметнији и имам много другара.

Знам да ћу једног дана постати добар човек и имаћу леп живот, али до тада морам још много да чекам.

Добар сам, културан, али понекад умем да будем безобразан и несташан.

Волим свој живот такав какав јесте.


Вук Вукомановић, III4



Тања Вречко, ОШ „Младост“ Нови Београд

У дубини мора

У дубини мора плавог,
код гребена оштрог, малог,
бакалар се мота један,
живот му је јако бедан.

Баракуда њега вреба
да поједе нешто треба,
у тишини он се крије,
до весеља њему није.

Ал' га сиње море зове,
да испуни своје снове,
кроз таласе да заплови
и да смештај нађе нови.


Aлекса  Пешић  III/4


Нада Чупковић, АКУД „Коло“ Копар, Словенија

Школа рок гитаре

Да ли сте знали да се за само неколико месеци може научити свирање на гитари?? Не верујете?? Разувериће вас полазници школе рок гитаре коју већ десет година (ове године је јубилеј) води гитариста Јован Ивановић, при лозничком Центру за културу. Кроз ову необичну школицу прошло је више од хиљаду полазника, од којих су неки чак наставили школовање у иностранству. Сваке године се млади гитаристи својим умећем представе публици у лозничком Дому културе уз звуке класичних ЈУ поп-рок мелодија као и страних нумера (Red Hot Chilli Peppers, музике из филма „Пирати са Кариба“ и сл.), које у врло кратком времену савладају уз модеран приступ који потиче са америчке Беркли академије, а одликује га убрзан процес учења свирања гитаре. Учитељ и полазници имају у плану да ове године обележе јубилеј, десетогодишњицу рада и постојања, великим концертом са познатим именима лозничке рок сцене и врхунским гитаристима: Трио Балканске жице, Зоран Старчевић и синови, Дамјан Станишић – професор гитаре у Словенији, као и многи други.


О успеху оваквог начина рада и учења говори и чињеница да се сваке године уписује много нових полазника који једва чекају да се придруже старијим „колегама“  на нанаступима и концертима.

Школици рока желимо пуно успеха у раду и очекујемо извештај са планираног великог концерта!






Фото: Зоран Богићевић

Наташа Липовац, ОШ „Вук Караџић“ Београд


АУТОБИОГРАФИЈА


Зовем се Арсеније Стојанов. Као и свако дете и ја сам пун енергије. Рођен сам 2005. године.

Моје врлине су: послушан сам, добар, вредан... а мане су ми – не радим шта треба, а радим шта не треба.

Похађао сам разне спортове, а највише ми се допало пливање. Ишао сам врло кратко и у школу глуме.

Волим да плешем.

Срећан сам и уживам у свом детињству.

А кад порастем, бићу ПАЛЕНТОЛОГ!


Арсеније Стојанов, III-4





Нада Чупковић, АКУД „Коло“ Копар, Словенија

Олга Петровић

Наше горе лист: отац Лозничанин, породица живи у Москви где је Олга рођена 1999... Само петнаест година а биографија богата као код професионалаца!

Говори: српски, мађарски, енглески, немачки и руски. Кореографски плес Исидора Данкан похађала је од треће године. Са четири године је почела да свира виолину у дечјој музичкој школи. У седмој години се уписала у специјалну школу за немачки језик, са енглеским као другим језиком. У септембру 2008. године је почела да се занима за теквондо у клубу ЦСС-Москва.

А онда крећу турнири и прва места. Са 10 година се на првом испиту за жути појас истакла и једина међу седамдесетак полагача је добила зелени појас уместо жутог. Победе се нижу: 2010. на такмичењу World Culture Expo у граду МУЈУ златна медаља, Serbia Kwon Open 2010. - злато, Finnish Open Poomsae 2011. је заузела прво место, такмичење „Ринат Садиков” ЦСС-Москва-златна медаља. На Техничком Првенству Србије 2012. је добила златну медаљу, на шампионату Москве 2012. је била прва. Мислите да је ту крај? Олга иде даље... медаљама није крај, њено време тек долази и вредно тренира као члан ТКД Галеб у Москви уз тренера Наталију Типликову, некадашње вишеструке шампионке Русије и вицешампионке Европе. Својим вршњацима Олга даје прави пример шта значи снага воље, прихватање одговорности, истрајност и организованост......

И иде даље! И још даље.........


Браво, златна Олга!

Наташа Липовац, ОШ „Вук Караџић“ Београд


АУТОБИОГРАФИЈА


Зовем се Ања Радошевић. Рођена сам 2005. године. Мама ми се зове Наташа, а тата Звонко. Имам сестру Нађу. Идем у школу „Вук Караџић“, а одељење сам треће четири, ускоро ћу бити четврто четири. Рођена сам у Београду, а живим у непосредној близини моје школе.

Обожавам да слушам музику. Са својим братом сам искомпоновала песму THREE WONDERS. Често проводим време са другарима из одељења, а међу њима су неки и из вртића. Са мојим другарима идем на базен, са некима од њих на море, па чак и на скијање.

Омиљена животиња ми је панда. Обожавам да једем бакине бајадере и супу.

Када порастем бићу диџеј или гејмерка, али ми ништа не би фалило да будем и наставница математике.

Волим овај свој живот какав јесте и не желим ништа у њему да мењам.

Ања Радошевић, III-4



Тања Вречко, ОШ „Младост“ Нови Београд


СВОЈА КУЋИЦА - СВОЈА СЛОБОДИЦА


            Као мала, Милица је била болешљиво дете. Као у песми, била је стварно јединица. Вољена, мажена и пажена али често болесна. Са мамом и татом живела је у кућици увек лепо окреченој у бело са црвеним кровом на четири стране. Та кучица са двориштем, била је њено царство.

           Сада је лежала у металном кревету  у великој соби са зидовима обојеним до пола у сиву, масну боју. Сви су били љубазни али то место које се зове болница, није могла да заволи. Пролазили су дани и месеци а она је маштала и туговала. Недостајале су јој те две просторије. Недостајао јој је мирис старог ораховог ормара у којем би поред  одела било много интересантних ситница.  У њеном високом дрвеном кревету, са доста душека и много тешких јоргана било је лакше и лепше заспати.  Није било јутарњег сунца  са истока на прозору са дрвеним пречкицама у облику крста. Није било песме петла, птица и лавежа паса који би је позивали на устајање.  Није било разноразних мириса из дворишта и из кухиње са шпоретом на дрва. Није било  познатих гласова и поздрава са пута, није било ничега. Милица се изборила за свој живот, кашаљ је нестао а радост се тек вратила када су је одвели кући.

          То биберче од куће још увек је на свом месту. Само више нема њене принцезе Милице. До скоро ми је о њој причала када бих отишла у село. Прабаба Милица каже да се ту славило, рађало, туговало, умирало. Из њених прича мислим да је била и рекордер по томе колико је мала била а колико је успомена којекаквих људи чувала. Као девојка која се удала, она је отишла у Београд али се њој увек радо и често враћала. Она је увек планирала да је реновира када добије новац на наградној игри. Од свега тога она је само редовно кречена, наравно у бело а кров би се по некад похвалио са неким новим црвеним, бибер црепом. 

          По некад, неки гост да предлог да се сруши због старости, али деда и тата не дозвољавају ни разговор о томе. Њихове успомене на многе летње распусте биле би празне без те кућице. Деда чак каже да је та бела, мала кућа са црвеним кровом  светионик његовог детињства. Није ми било јасно зашто јер је он рођен у граду, али како време пролази све ми је јасније. Када сам тужна, помислим на њу и бриге нестану.

                                                                       Милена Росић, III/4



Невенка Вулић, ЈУОШ „Сутјеска“ Подгорица

Мишје невоље

Трчи мама мишица,
По сина у школу
Забринута лица.
Међутим, сина нема
А киша се спрема.
У себи тихо прича:
„Сине, сине, мајка се брине.“
Чекала га пар минута
И постала врло љута
Кад га видје, брзо каза
„Мислих да те неко смаза!“
За уши га стаде благо вући,
И заједно кренуше ка кући.
Убрзо поче киша лити,
Не знаше гдје ће се скрити
Поквасила киша и маму и сина миша.
Иако је синчић сквашеног репа,
мајка му тепа:
„Душо моја, сквашена, лијепа.“
Стиже мачак, још невоља
И киша је од ње боља.
Почеше да бјеже свуда,
ни они не знају гдје иду, куда?!
Мишићу се помијешаше бројке и  слова
Јер сад вреба опасност нова.
Почеше тобоже мачки да пријете,
Мишица цикну: „Бјежи дијете!
Јури нас мачак, добро се пази
Немој да ти на реп згази!
Ако згази, невоља ће бити
Зато се морамо брзо скрити!“
Мишић рече: „Како знаш да је мачак?“
„Знам му оштре канџе и реп дугачак!“
Најзад миш са мамом у рупу скочи,
Неће више мачку да гледа у очи.


Звездана Гојковић, VIII-1, ОШ „Октоих“ Подгорица



Наташа Липовац, ОШ „Вук Караџић“ Београд


АУТОБИОГРАФИЈА


Зовем се Андреј Гарденин и идем у трећи разред. Родио сам се 2006. године. Живим у Београду.

У мојој породици познат сам као МАЛИ ФИЛОЗОФ.

Волим математику и моје одличне другове. Волим своју учитељицу. Oбожавам загрљаје, волим спорт, а бавим се каратеом. Тренирам већ пет година. После петогодишњег тренирања, пре неколико дана освојио сам златну и сребрну медаљу. Био сам изузетно поносан на себе! Од хране волим пасуљ, купус, кељ, прокељ. Не волим  MC DONALDS!

Живим у породици са мамом, сестром и татом и све их много волим.

У животу планирам да урадим много тога и једва чекам да порастем.

Андреј Герденин, III-4



Милена Митић, КИЦСМ „Спона“ Скопље, Македонија

Књига

(са манифестације „Пишемо и стварамо на српском језику“ одржане 12. јуна 2015. у манастирском комплексу Лешок надомак Тетова)

Књига је мој најбољи друг
према њој ја имам велики дуг
јер она је мени знање дала
и живот ми улепшала.

Књига је живот, књига је све
јер не може да се замисли живот без ње.
Према књизи сваки човек има велики дуг
јер му је помогла у свему и била му велики друг.

Дуг према књизи је дуг који мора да се врати,
ја ћу књизи знањем све да платим.


Александар Глушкин из села Кучевиште, ученик прве године средње школе „Здравко Цветковски“ из Скопља и полазник допунске школе на српском језику у организацији КИЦСМ „Спона“.

Мирјана Лазаревић, ОШ „Свети Сава“ Бијељина

БУДИМО ХРАБРИ И РЕЦИМО „НЕ“ НАСИЉУ

Живимо у савременом свету. Књиге постају доступне свима, на телевизији има много емисија из којих се могу стећи различита знања, на интернету људи непрестално комуницирају, размењују информације. Иако су сада знање и просвећеност доступни свима што значи да би људи требали бити  разборитији и мирољубивији, данас је једна појава у друштву веома присутна: насиље. Насиље је решавање било каквих проблема на силу. До насиља долази ради  интереса, због неких догађаја из прошлости, због  нетолеранције и мржње. Ипак, најгоре је када је насиље усмерено према деци.

Данас, многа деца, различитих полова и узраста, жртве су насиља. Много је деце која трпе насиље и не желе га пријавити због страха од освете насилника, а има и оне деце која су изложена насиљу, а то ни не знају; не знају да је насиље када виде како им очеви туку мајке, када их родитељи туку или када их „другари“ вређају коментарима на друштвеним мрежама. Ту су и безобзирни људи који децу користе за остваривање својих интереса - колико смо пута видели децу како просе на улици под притиском одраслих. Насилници злоупотребљавају технологију и користе је за повређивање других - остављајући коментаре који вређају друге људе који се труде или само исказују своје мишљење. Ово потврђује народну пословицу „Речи могу повредити више од мача“. Насиље се спроводи и због користи као кад насилници у школском дворишту узимају џепарац од мање деце. Какво год да је, насиље је страшно. Какво год да је, не доноси ништа добро. Највећа грешка која се догађа је на насиље одговорити насиљем. То само још више распламсава пламен насиља и мржње.

Зато, да би се решио овај проблем, сви се морамо одупрети насиљу. Не треба га трпети, јер тако несвесно омогућавамо наставак насиља и охрабрујемо насилнике. На миран и ненасилан начин треба да се изборимо са насиљем. Будимо храбри и рецимо „не“ насиљу.

Војислав Дурмановић, VI1


Пријавите се на: Постови (Atom)
Copyright © 2014 Табла. Premium Blogger Template | Designed By TemplatePixel - Published By Gooyaabi Templates