Лука Баровић - Моја учитељица
Unknown
07:16:00
0
Мирјана Шошкић, ОШ „Владислав
Рибникар“ Београд
Моја учитељица
Једног
сунчаног септембра, један мали дечак држећи се са мамом за руке кренуо је у
велику авантуру.
У школу
је ушао кроз огромна врата. Стигао је у двориште. Оно је било препуно
непознатих лица али дечак се трудио да гледа само у учитељицу јер му је она
давала сигурност и наду да је на правом месту. Када су се сва деца окупила,
кренули су ка учионици. Попели су се уз велике степенице које су изгледале као
да немају краја, затим су скренули у ходник који је био дугачак као ауто-пут.
Столови у учионици су били велики, столице су биле велике, табла, учитељица...
све је било огромно! Први велики одмор је био диван, учитељица је рекла деци да
седну поред џиновског дрвета, ту су појели ужину и започели игру. Изгледало је
као да је игра трајала вечно.
Три
године касније једног облачног септембра тај исти дечак је кренуо у школу, у
свој четврти разред, без маме. Сигурним кораком прошао је кроз врата и попео се
уз мале степенице, прошавши кроз ходник до своје учионице. Осећао се испуњено и
срећно. Сео је на малу столицу поред свог друга Реље, осврнуо се лево и видео
још много познатих, драгих лица својих другара. У учионицу је ушла насмејана
учитељица.
Сада је
све око мене некако мање, краће... све осим ње. Моје учитељице... која је већа
него икада и која ће увек таква и остати. Моја и највећа!
Моја учитељица (Недостајање)
Ово је
портрет и прича о недостајању. Прича о учитељици Јелици.
Она има подужу плаву косу и често носи пунђе и кикице. Има ситне очи које испод њених наочара изгледају сјајно и крупно. Усне су јој најчешће раширене у велики осмех, а њени бели и чисти зуби осмеху дају невероватну блиставост. Она има нормалан нос и румене образе. Увек има прав став, па чак и када седи. Има осећај за моду и осећај за боје и нијансе. Уз одећу оригинално усклађује торбе и оквире за наочаре.
Она има подужу плаву косу и често носи пунђе и кикице. Има ситне очи које испод њених наочара изгледају сјајно и крупно. Усне су јој најчешће раширене у велики осмех, а њени бели и чисти зуби осмеху дају невероватну блиставост. Она има нормалан нос и румене образе. Увек има прав став, па чак и када седи. Има осећај за моду и осећај за боје и нијансе. Уз одећу оригинално усклађује торбе и оквире за наочаре.
Сећам
се, било је врло маштовито када је обукла блузу са пантеровим туфнама, а њој
додала ташну и оквир за наочаре такође пантеровски. Најчешће носи штикле.
Понекад и балетанке... Њени кораци су лаки и сигурни. Таква је и она. Поред
сигурности коју улива она је и сналажљива, добра, упорна, великодушна и што је
најважније, једна весела жена.
Учитељица
нас је научила много чему: да пишемо, цртамо, рачунамо, да бројимо, читамо...
научила нас је да мислимо, да певамо, да играмо између две ватре...
И ових
дана, док сам „петак“, често покушавам да уграбим прилику да одем до ње, моје
бивше разредне, бар на кратко. Да је питам како је, а она да ме пита за оцене.
Онда сетан, брзо одјурим низ ходник, да не закасним на наставу, а она тада из
своје пантерове торбе извади разнобојне маркере, и започне час са њеним новим
ђацима, онако насмејано како само она уме...
Лука Баровић, 5/2
Прва
награда на
литерарном конкурсу „Аврам Мразовић“, коју додељује Универзитет у Новом Саду –
Педагошки факултет у Сомбору
