Сеида Даутовић - Прича из мог завичаја
Unknown
15:00:00
0
Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“ Нови Пазар
Прича из мог завичаја
Некад, док слушам
популарне чаршијске приче, пред мојим очима оживе та минула времена и догађаји који се још
увијек препричавају и чувају у сјећањима житеља Новог Пазара као драгоцјена
сехара са благом. Новопазарци, моји
суграђани, врло су духовити и причљиви људи. Скоро свако од њих има своју
омиљену причу или више њих. Не одричу се
лако ни пазарске тафре, а постоје и они које зову „далгађијама“. Но ипак, моји
суграђани су ведри, вриједни и добронамјерни људи. Волим свој град и најљепше се осјећам у њему.
Моја омиљена чаршијска, само мени
позната прича, оживјеће на овом парчету папира са жељом да је подијелим са
вама. Некада је мој град био једна скромна касаба са пуно разних дућана и
трговачких радњи. Жене су носиле традиционалну бошњачку ношњу и све као и данас
биле лијепе и дотјеране. Живјело се и богато и убого, ријеке су чувале многе
тајне љубави, сретне и несретне.
Умихана је била
лијепа бегова кћи. О њеној љепоти се говорило навелико и нашироко, чак до
Дубровника. Витка стаса, бијела господског лица, са очима крупним и црним као
ноћ над Пазаром, отмјена држања, бијелих руку, рођена је била за царске сараје
у Стамболу. Њен отац, Имшир-бег поносио се својом мезимицом. Лијепа Умихана се загледала у младог Сафета,
наочитог момка, вриједног и поштеног, али из сиромашне породице. Сафет имаше
мајку и три млађе сестре и бринуше о њима. Вриједно је радио и маштао да ће
једног дана својим радом заслужити поштовање старог бега и да ће му овај
дозволити да ожени лијепу Умихану.
Сваким даном љубав
двоје младих, која не зна за границе нити за препреке, била је све снажнија. О
њој су свједочили скривени сокаци, а
ријека Рашка је са собом односила изговорене ријечи заљубљених, љубоморно чувајући тајну од
завидних и урокљивих очију. Ниједна тајна на овом свијету није остала
неоткривена. Убрзо почеше чаршијска оговарања неких злонамјерника и дођоше и до бегова двора. Стари бег се
наљути. Позва Сафета себи. Нико не зна чиме му је запријетио, али Сафет
одустаде од своје љубави. Кажу да је касније пропао. Лијепу Умихану затворише.
Није смјела изаћи ни у авлију. Венула је из дана у дан. Лила сузе, преклињала
оца говорећи му да воли Сафета и да јој није важно што је сиромашан. Бег је био
немилосрдан и неумољив иако му се срце кидало у хиљаду комадића гледајући како
му дијете пред његовим очима копни и нестаје. Али што не може бити, не може.
Шта ће рећи чаршија ако он, Имшир-бег, богат и угледан, да своју једихницу за
фукару? То не налажу ни обичаји, ни традиција.
Како је вријеме одмицало,
Умихана, заточена у двору својега оца, сваким даном би све слабија. Њено лице
је венуло као откинути пупољак руже.
Боловала је. Нека горчина притискала јој
је душу. Није се више ни бунила, ни молила. Нестало је њене љепоте и
воље за животом. Кажу да се угасила као
свијећа на вјетру.
Убрзо се чаршијом
прочу хабер о њеној смрти. Дође и до Сафета. Искида му срце у парампарчад. Лице
му је било као окамењено. Проклињао је живот, клео судбину и мрзио себе због
своје немоћи. И његово тијело нађоше једног јутра беживотно.
Причали су људи да је
цвијет отишао цвијету. Имшир-бег је био неутјешан. Своју имовину је подијелио
сиротињи. Себи никада није опростио тврдоглавост и горопадност. До краја живота
је жалио што је био себет страдања једне велике љубави.
Сеида
Даутовић, VIII разред
