Ђура Шефер Сремац - „Пикали смо лопте крпењаче“
Unknown
17:11:00
0
Ђура Шефер Сремац, из ауторске збирке „Пикали смо лопте крпењаче“, Градска библиотека Рума
МОЈЕ ЉУБАВИ
Волео
сам једну Тању
поклањао
шминку, крему
треперео
у чекању
распламсав’о слатку трему.
Шта
је љубав – није знала:
‒ Ја сам јако,
јако мала –
нежно
ми је цвркутала.
Волео сам ледну Снежу,
насмејану враголанку.
Још ми мисли, срце стежу
речи снежне на растанку.
О љубави није
знала.
То је лудост! То је шала! –
к’о врапчић је чаврљала.
Каква ли је само била
драга, љупка као лане
лепотица Милка, Мила!
Појави се и – нестане...
Голубове је хранила
у паркићу моја вила.
Прхну љубав
– доби крила!
Најзад, среће нађох зрно
после чежње до свемира.
Од додира сам претрн’о
кад ми срце дирну Мира:
– Волиш ли кад
звезде сјају,
зрачак среће златом ткају
и љубав нам
поклањају?
Мени сину: љубав то је
–
песма среће спаја двоје!
НАЈЉУБАВНИЈА ПЕСМА
Дуго већ маштам танане снове
нежних очију к’о поља мака
саткати у златасте стихове
о срцестрадању једног дечака.
Скриваше брижно најдраже име
под кључем срца, у врту тајни.
Када Њу угледа – зазвуче риме
у част лепоте зеница сјајни’.
Песме јој је срицао невешто,
певао звонким појем славуја,
а знао није шта је то нешто
што буди га пре Сунчева руја.
Шта све јој није желео рећи,
даривати је брдом поклона...
Но, морао би, јадник, утећи
кад стазом среће лепрша Она!
Ех, јуначину мучила тама,
плашио сумрак, болних ли мука!
А онда – у кућу бану мама
дамице љупке из комшилука!
Нарогушена нека теткица
загрме страшним, промуклим гласом:
– Зар због
мангупа моја кћеркица
мора да бежи к’о
ждребе касом!?
Отац је севао гневан, баш љут:
– Ко? Зар јединац! Moj миран синчић!
Запамтиће он и каиш и прут!
Срамоти ме тај деран, клинчић!
И зна се шта се на крају збило:
батине излечише нашег делију!
Птичици чежње сломи се крило...
Отад дечаци брижно љубав крију.
БАЛАДА ЈЕДНОМ ПЕВЦУ
Драги мој певац,
баш си крелац!
Зар ти не рекох:
Чувај зевац!
У зинтару ће те
комшија стрелац!
Ниси ти, певче, убого врапче,
насео си к’о неко ђаче,
још се саплете о канапче
и баш пред нишан, јадни скакавче!
А ја те чекала крај потока
и одбијала кићене просце...
Ругали ми се: – Глупа си кока,
шкартирај певца, скокни у колце!
И спремила ти љубавни цветак,
надала ти се у срећни петак...
А ти не побеже – би си кратак
запрашио ти метак у батак!
Сад тужно ђубриште
пев твој иште:
– Где нам је газда,
фали нам вазда!?
Дичне ти нема
кресте ни шије –
паприкаш се спрема
код комшије!...
* * *
У миру почива
баксузна глава,
о коки снива
испод свода плава.
