Марко Јовановић - Домаћи задатак

Наставница је позвала маму на родитељски састанак. Нисам се нешто посебно узбуђивао због тога као другари из мог  разреда. Наравно, то не значи да сам бољи ђак од њих. Kад се мама вратила, ја сам учио.

„Зашто не радиш домаће задатке?”, упитала ме је.

„Радим”, рекао сам. „Само сваки пут заборавим свеску”, правдао сам се.

Наравно, моја мама „није од јуче” и такви изговори код ње не пролазе. Знам да ме пуно воли, али једноставно морала ми је, по ко зна који пут, објашњавати зашто и како треба да учим. Понекад помислим како одрасли уопште не схватају смисао живота, како не разумеју шта је важно, а шта не. Слушао сам је и гледао у плафон размишљајући о томе како је  математика одједном постала досадна. Од једног поприлично забавног часа, настаде „смор”.

„Боже мама, овај пубертет ми стварно не  да да узмем књигу, али обећавам да ћу се заиста потрудити.” После два дана опет нисам писао домаће задатке…

Тих дана сам се спремао  за прославу рођендана. Мама је сваке године правила торту, колаче, пицу и сендвиче по мојој жељи. Већ сам заказао друштву када да дође. Испланирао сам сваки тренутак. Позвао сам и Ању. Све сам подредио тој прослави.

Вече пре рођендана питао сам маму да ли је готова моја торта у облику фудбалског стадиона.

„Јесте,” рекла је. „Само сам заборавила да је направим!” – мирно ми саопшти.

„Али мама!”, збунио сам се, „Сутра ми долазе другови!”

„Ево, обећавам, за следећи рођендан ћу ти направити дивну торту!”, рекла је. „Него, срела сам твоју наставницу”, наставила је, „каже да редовно радиш домаће задатке, зар не?”

Ћутао сам. Осећао сам се кривим и превареним.

„Kако је могла да ми не направи торту?”, мислио сам.

Целе ноћи сам се превртао у кревету. Ништа ми није било јасно. Питао сам се шта се то мени дешава. Знао сам само да јој никад нећу опростити.

Ујутро сам устао уморан и неиспаван. Тешке и мрачне мисли су ми се врзмале по глави. Kако сада да све откажем? Блам! Довукао сам се до кухиње, узео парче хлеба и отворио фрижидер. Завукао сам руку да дохватим кечап, али од силног изненађења застадох.  На полици је била рођенданска торта! Широм отворених очију и уста стајао сам испред тог дивног призора.

Мама само уђе, спусти руку на моје раме и пољуби ме. Упита ме да ли сам јео и не сачекавши одговор, изађе из кухиње. Знам да ме воли, али знам и да је љута. Сигурно је имала пуно тога да ми каже, али овог пута стварно није било потребе.

Помислио сам како је моја мама добра и како никад ништа не заборави. Јако је одговорна и увек је то покушавала да пренесе и на мене. Она је највреднија особа коју знам. Тада сам одлучио да редовно пишем домаће задатке и да не смишљам паклене планове. Они нису за мене. Ја морам и вредим више!

Марко Јовановић  V2, 11 година

ОШ ,,Старина Новак“ Београд

Наставница: Ивана Милојевић

Друга награда на конкурсу „Златна кацига“ за младе до 18 година