Прве награде - литерарни конкурс
D.M.Drama
19:57:00
0
Када не би било табле...
Е, па ствари стоје овако:
у школи сам добио лошу
оцену,
замало био уписан као
непристојан,
у својој повређености,
наљутио сам и симпатију,
сад неће ни
да ме погледа...
И тренинг сам траљаво
одрадио,
тренер ме често опомињао,
на крају и казнио.
А мене је сваки део
тела болео,
само сам дан да преспавам пожелео.
Али, ту није крај мојим
мукама...
На вратима
судар с родитељима -
једва су
ме дочекали,
уобичајеним говором ме смарали:
''То је зато што довољно не спаваш...
Много се паметан правиш,
знаш!
Јеси ли научио
за сутра...
Спреми ствари, како си аљкав...
бла бла бла...''
Нисам их више ни слушао.
Коначно сам легао.
У мојој
соби блажена тишина.
Али, у срцу
чудна празнина!
Бескрајно тужно сам
се осећао,
само што
нисам заплакао.
Симпатије сам се
сетио,
њеног запањеног
па бесног лица.
Да ли
ће ми опростити, себе сам
питао.
Очи су ме
запецкале, склизну суза издајица...
За све
грешке овог дана сам сам
крив
и треба све да
их исправим.
С тим
збрканим мислима најзад
сам заспао.
Налазим се
у школи, са друговима, то сам сањао.
О нечему смо
причали, али речи
не разазнајем.
Осетио сам
дрхтај у срцу, морам да се окренем.
Пожелео да
се истопим од
милине.
Симпатија је
дотрчала до мене,
загрлила ме
и пољубила.
Као да се никад није ни љутила...
Као да се никад није ни љутила...
Све је
изгледало као у савршеном сну,
сва се
туга претворила
у топлину...
''Борисе, време је за
школу!''
Трљајући очи, погледао
сам ка прозору.
Изашао сам
из куће, ка небу се осмехнуо.
''Борисе, данас је
твој дан, искористи га
мудро!''
Отишао сам
у школу са предосећајем
лепим -
да ћу
данас заблистати, на
свој јединствени начин...
Борис Вуковић 81
ОШ ''Васа Чарапић''
11223 Бели Поток
Сањао сам, кад порастем...
Мој
најбољи друг има пса, а мени се допада слон, па сам одлучио
да га купим. Кад сам то рекао тати, замолио ме да се уозбиљим.
„Добро“, рекох, „може и жирафа!“
Тата ме мрко погледа
и ја сам аутоматски
одустао од својих захтева.
После три дана тата ми је донео Мирка из села. Мирко је помало личио на тигра, али уопште није био оно што сам желео. Сва деца су била одушевљена са њим, а посебно Цеца. Рекао сам јој да може да узме Мирка заувек, јер се он и онако преселио код ње. Отац се страшно
наљутио на мене и рекао да ми убудуће
неће донети ниједну животињу
кући.
Ја
сам њему рекао: „Не мораш. Ја ћу једног дана кад порастем да одем у Африку и имаћу свог слона! Њега ми, уосталом,
и не можеш донети.“
„Хммм!“-замислио се мој тата.“Какав си, можда ћеш тамо и да одеш“, рекао је.
Онда
смо заједно
читали књигу о Африци. Нисам ни сањао да мој тата тако лепо машта. На крају смо одлучили да одемо у Африку заједно.....кад порастем.
Марко Јовановић
IV2
ОШ
,,Старина
Новак“
11000 Београд
могућностима бих био занет.
У свој тестамент
ставио бих и последњи патент
од времена свећа
до мог врло техничког умећа.
Не бих радио за војску,
пре бих спаковао машине и отишао чак у Пољску.
Изумео бих аутомобиле и фабрике које не праве дим
макар да данима морам да радим!
Помогао бих у медицини
тако да свако проживи живот у милини.
Волео бих да милион мојих метода
наследе сви мога рода.
И волео бих исто
машину која прави одличан сладолед по имену "Писто"
Тодор Стојковић, 2. разред
О.Ш. Владислав Рибникар
Београд
ЗАМИШЉЕНО ПУТОВАЊЕ
Да имам супер-паметставио бих и последњи патент
тако да свако проживи живот у милини.
О.Ш. Владислав Рибникар
Београд
.jpg)
