Немања Бабић - На табли је писало једно име
Tabla
12:00:00
0
НА
ТАБЛИ ЈЕ ПИСАЛО ЈЕДНО ИМЕ
Фебруар. Хладно је. Магла и мраз
играју се огољењим гранама дрвећа као најмањом играчком. Пуцкетају гранчице под
налетима хладног упорног ветра. Мраз штипа образе. Баш је хладно.
Корачам лагано мокрим тротоаром.
Посматрам случајне пролазнике глава увучених у зимске јакне и капуте, умотане у
дебеле шалове и плетене капе. Њима је хладно.
А ја? У мени пролеће! Цвета
цвеће. Птичице певају најлепше арије, иако нема ни једне на видику.
Звиждућем познату мелодију
корачајући према школи. Замишљам два плава језера како ме нежно гледају,
замишљам две плаве кике којима бих својим прстима пореметио перфекцију, али не
усуђујем се. Замишљам румене усне које бих, можда својима дотакао, али бојим
се. Бојим се да је тај гест не уплаши, па да побегне у свој пети разред и
заборави на ме.
Корачам ка школи и замишљам како
ме узбуђено чека на капији или негде у дворишту. Можда испод оне нежне школске
брезе или поред терена за фудбал... Моје је само да је пронађем у групи
другарица и разоружам осмехом.
Промрзлом руком узимам телефон из
џепа, брзо куцам поруку, али... одустајем.
Бришем и враћам телефон у џеп. Сваким кораком срце ми све брже лупа. Чујем како
куцка. Осећам и гомилу оних скоро настањених лептирића који су, баш сад, сви морали да се пробуде и започну свој
први плес, свој први „Танго“.
Срце ми дрхти као дечја чигра.
Смејем се сам себи, али лепо ми је.
Дивно је кад си заљубљен. Просто
летиш. Све ти је лепо. У свему видиш љубав. Сунце. Песму...
Убрзавам корак. Ускоро се предамном, у свом велелепном
издању, појави моја школа. Горда краљица прекривена белим бисерним плаштом чека
нас, децу, да је испунимо смехом и радошћу.
Отвара ми широм своје капије и ја
улазим у двориште препуно вредних ђака.
Није ми требало много да угледам
та два плава ока, те две беспрекорне, дуге кике, те румене усне као румене
јагоде и бледо лице. Насмеја ми се. Очи јој се насмејаше када ме угледа.
Зализах косу на десну страну,
увртех прамичак на челу, поправих јакну, наместих јакну и насмејах се. Срце ми
поскочи у грудима док пружах руку ка њој.
Задрхтах кад осетих топлину њеног
мајушног длана и потрчасмо уз степенице у учионицу.
Наш смех је звонио дугачким
ходником.
Уз лагану, тиху шкрипу отворише се врата учионице, узех креду
и на табли написах једно име:
„А....“
Написах на табли, записах у срцу.
За Табла Фест 18
НЕМАЊА
БАБИЋ, VI-6, ОШ „9. октобар“ Прокупље
Наставник:
Соња Миљковић
Треће место по оцени Стручног
жирија у категорији литерарни радови старији узраст
