Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Мухамед Дураковић - Страница из дневника


Tabla 12:00:00 0


Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина



Страница из дневника


Пензионерски дани тешко падају нарочито особама као што сам ја који сам цијели свој радни вијек сусретао разне људе. Данас сам баш поштом обавијештен да ми је потребан папир радне обавезе из рата. Само тако ће моја документација бити употпуњена. Одмах сам се сјетио да је папир у кутији са старим стварима. Забринутим гласом се нашалих са својим унуком Адијем:
Како ће сад стари твој дједо се попети уз мердевине?“
„Не бој се, дједе, и ја ћу с тобом на таван, успут ћу ти помоћи,“ веселим гласићем одговори унук.
Додаде ми сићушну ручицу да бих устао из удобне фотеље. У ћошку мрачног тавана стајала је кутија и са неком стрепњом сам је посматрао. Чинило ми се као да је сусрет са њом повратак у прошлост. Ту сам одложио свој стари дневник који сам престао писати због тужних ствари које нисам могао промијенити. И ево држим га у крилу, листам његове изблиједиле странице. Дошао сам  до тог тужног дана, дана до кад су сви могли причати да је почео рат, али ја то нисам признавао сам себи, тјешио сам се да је то само кратка криза и све ће убрзо постати као прије.
Тај 15. мај 1992. године исписан је у мом дневнику црвеном хемијском баш какав је тај дан био у мојој родној Тузли.
Дједе, зашто ти дрхте руке, а очи су сузне?“, знатижељно ме упита унучић.
Од горчине у грлу нисам ништа одговорио унуку, само сам га јако стиснуо уз себе. Ћутке сам пребирао по исписаним редовима и у потпуности се вратио у вријеме и мјесто дешавања гдје сам радио као главни медицинар.
Брже, брже, има рањених. Носила из сале за операцију да су спремна,“ чуо се успаничен глас на разгласу.
Све то је у потпуности пратио звук сирене за општу опасност, а амбулантна возила само што нису ушла у предулаз болнице да би рањеници били што прије збринути. А, уистину, било их је много и свима је била потребна помоћ, а наша болница је већ била оскудна у медецинским средствима. Ти јечећи позиви за помоћ су долазили са свих страна, чини ми се да су се и зидови тресли. Ја се и сад најежим само кад их се сјетим, као и грубог додира свог колеге. Ухватио ме је за рукав смркнутог погледа из ког је извирала мржња, а његове ријечи су ме пекле као жар:
Зашто трчиш за њима зар ћеш им пружити помоћ? Твој рођак је скоро убијен на Кули, још му се ни кости нису охладиле, сад ти је прилика да се осветиш.“
Посматрао сам га, а истовремено помислио да некуд тонем, нисам могао вјеровати да човјек за кога бих руку дао, тако нешто помисли а камоли каже. Дуго сам га посматрао ћутке, климнуо главом и одговорио:
Најбоље је да идеш кући одморити се, сутра рано дођи на посао и размисли о томе добро што си рекао. То не личи на тебе, мој рођак је можда био жртва таквих идеја сличних твојима, овдје нема мјеста за освету, у мом тиму могу радити само хуманисти, а какво нам је вријеме дошло, требаће их  пуно.“
Окренуо сам се и трчећи  кренуо према рањеницима жалећи за изгубљеним временом са колегом који је потпао под утицај погрешне идеологије. У болници су собе биле претрпане те су и хладни ходници добро дошли. Колона тадашње ЈНА се тај дан исељавала из Тузле, али на Брчанској Малти је дошло до сукоба. Такво нешто нико није желио да се деси, то су претежно били младићи око неких двадесетак година који нису можда ни жељели ићи у рат, али рат је такав, безусловно опак и суров и грешке у њему су непоправљиве. Посматрам те младиће који леже један до другог раме уз раме, баш као у строју. Беспомоћни њихови животи зависе од наше хуманости која као да је била једино свјетло у мрачној болници. Крв је на њиховим униформама, сузе у очима и јецајући  су дозивали најмилије, а највише мајку. Мој тим је неуморно прилазио од једног до другог човјека, превијали су ране од којих су неке заиста биле тешке и болне, такве смо под хитно упућивали на операцију јер у том тренутку од те операције су зависили многи животи.
Сваког лика се сјећам на посебан начин и по њихом оздрављењу извршена је размјена. Сретних лица су отишли својим кућама, а Горан, који је тај дан био тужан, остао ми је заувијек у сјећању. Тај дан ми је дао писмо за своју дјевојку Аиду из Градачца, тако пише на писму које и данас држим у рукама. У његовим очима сам видио неизмјерну, али нажалост, неостварену љубав.
Ја бих био најсрећнији човјек ако ово писмо стигне до Аиде, кад га прочита, сигуран сам да ће ме она пронаћи.“ Пружајући ми га додаде: Молим те, учини то за мене, знам да си добар човјек.“
Заглио сам га као неког свог свеједно што се звао Горан а ја Осман. На путу до мјеста размјене десио се неки сукоб гдје је Горан изгубио свој млади живот. Чувши то, боца инфузије ми је испала из руку и то непроцјењиво благо у том времену се разљевало крвавим ходником. Колегицу Амру сам једва чуо: Колега, колега, шта вам је? Па то је само обични припадник ЈНА.“
Узнемирено сам одговорио: Он је био добра душа, а то је најбитније, у мом сјећању су остале само његове топле заљубљене зелене очи, сјај и жеља за животом, неисањани снови и неостварена љубав. Зар је нешто другачији од нас, реци ми моја драга колегице?“
Горан је заувијек остао у мом сјећању и искрено сам жалио за његовом тужном судбином. Писмо никад нисам послао, плашио сам се да ће незнанка Аида дубоко патити јер сам наслућивао да се радило о великој неоствареној љубави.
Из размишљања ме отргну хладна облога на челу, нисам ни осјетио кад ми је унук ставио. Дједе, морао сам ти донијети влажну крпу, јако си блијед. Шта ти се одједном десило?“
Ништа нисам рекао унуку, само сам га јако заглио. Пожутјело писмо сам вратио на старо мјесто и пожелио да се ником више овако нешто не деси. А своју причу сам подјелио само с вама у нади да ће је неко прочитати и борити се против фашизма као и ја.

Мухамед Дураковић, VI разред

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост