Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » Свети Сава


Tabla 16:00:00 0

Биљана Батез, ОШ „Алекса Шантић“ Београд - Калуђерица


Свети Сава

Приближавајући се полако Божићној радости славља рођења Живота, сећамо се увек и са изразитом радошћу нашега учитеља, и путеводитеља Саве. Зашто је толико наш род задужио Сава Српски, зашто га толико помињемо и молитвено му се обраћамо? Одговорити на то до краја би било немогуће!
Урош Предић,
Свети Сава благосиља Српчад
На имену, делу, и наслеђу великога светитеља, поред свеколике његове присутности у нашим животима, култури и изграђеним темељима цивилизације Срба лежи тајна. Поменута тајна није ништа друго до ли сам Сава Немањић, принц Хума и господар Захумља, а потом скромни монах светогорски, и на концу просветитељ и првостолни архиепископ „Свих Српских земаља и Приморских“.
Сава син Немањин предтавља тајну ни због чега другога до ли због самог тога јер је он темељ свега врлинског и доброг у Српству. Ако ли тражиш првог учитеља – пронаћи ћеш Саву, ако тражиш првог професора - на катедри опет седи Сава, ако тражиш храброг хероја који чуда чини у сред метежа немирних времена – опет ћеш угледати Саву Немањића. Пак, ако тражиш у немиру света наду - ето те опет, никоме другоме, но до ли Сави Неманићу.
Падајући молитвено у поштовању пред његов невидљиви небески престо. И тада ће те Сава подићи и даће ти у животу наду, и веру. Вера је можда највећи дар који нам је у аманет наслеђа Велики Сава оставио. Све кад прође, вера неће. Кад све буде побеђено, вера ће ипак последњи победитељ бити. Онда када умру и наде, и кад се потроши снага, васкрснуће и опет ће се изнова, и изнова рађати најмоћније стање људског духа, стање вере, Православне.
У сагледавању тајне тог чудесног бића, и изнванредне личности Саве Српског, највећу заслугу можемо видети у даривању Православља нашем националном бићу. Онда када се Српска култура, као и сам народ колебао коме ће се прикључити, да ли ка Латинској цивилизацији Европе и Рима, или ка Византијској цивилизацији Истока и Православља, Сава је својом светлом личношћу направио пресек колебања, и заувек нас одредио за сва времена.
Анастас Јовановић,
Свети Сава крунише свога брата Стефана Првовенчаног
Доневши самосталну Српску цркву у наше земље, Сава је начинио нам дар за сва поколења. Подижући храмове они су постали уточишта за све потребите, за све оне којима је потребна заштита, помоћ у тами света. Доносећи Цркву, Сава је донео радост, и светло место мрака. Схватајући потребу и задатак школства, наш Учитељ је просвећивао народ, силазећи у њега.
Пролазак Саве Српским земљама је било утемељење науке и школства. Бивајући свима све, да би их придобио за живот који не пролази, не због њега, већ ради њих самих, као пастир је путовао, и био путујући учитељ, не гледајући при том ни на сопствени умор, ни замор, ни слабост тела.
Његов народ је хитао ка њему, окруживајући га и помно слушајући како би што више упио светитељеве мудрости у себе и применио је у свом животу. Његов народ није био равнодушан ни незаинтересован за његову реч и појаву, већ је Савино присуство било част над почастима, и радост над радошћу. Као својевртан силазак раја на земљу.
Небојша Ђурановић,
Свети Сава мири браћу
Мирећи браћу, мирио је зараћене, ишао у дипломатске мисије да би спречавао ратове. Свима бивајући све, представио је свој живот Господу Богу своме. А Бог видећи добра дела његова, прослави га животом вечним у Цркви својој и народу Српском. Стога и непријатељи кад су хтели да нам напакосте, хтели су само Саву да нам отргну, па су тако и спалили његове мошти. Спаљивајући земне остатке мислили су умањити или избрисати Светитељеву славу, али човек снује а Бог одлучује. Тако је Бог одлучио не само да Сава живи вечно, већ и да вечно живи Савина слава кроз сва поколења ученика - нас његових потомака, којима је отац Сава, баш то Отац, заштита и нада.
Колико је Сава присутан у нашим животима, и нашој мисли то је на нама да се упитамо? Колико се ми сећамо, и сећајући поштујемо Савино наслеђе, његову Српску цркву, а тако да се упитамо колико сами себе ценимо и поштујемо? Да л` нам је све то свеједно и небитно у нашим малим пролазним животима, или форме ради, чистог формализма га се сетимо, од славе до славе, или је вазда Сава ту? Ако ми се сећамо Саве и Сава ће у молитви пред престолом Творца имати нас, и бити нам светац заштитник - наша Слава.
Стеван Алексић,
Спаљивање моштију Светог Саве, 1912.
Ако се сећамо Саве, имаћемо радост. Ако дођемо да слушамо о Сави у цркву, на веронауку, тек тада ћемо постати истински грађани, не само Србије и света, већ и неба. Дошавши добијаћемо изнова, и изнова поклоне неба, радости и благодати Божије.  
Некад, у старини пре 13. Векова Сава је ишао на поклоњење у Свету земљу, да види Витлејемску пећину радости где се Христос родио. Тако и ми хитајмо на поклоњење рођеном Христу, у цркве на Божић, да би нам Господ испунио наше молитве, и наде. Да би се и Сава Немањић, у рају, веселио нама као достојној својој деци, чији је он отац.


Проф. верске наставе Анита Илић

ОШ „Алекса Шантић“  Калуђерица

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост