Радмила Стоиљковић - Браћа
Unknown
08:00:00
0
Браћа
Вест је стигла и до мене, само што сам ја била
последња у том низу. Моја породица ће добити још два члана, и то два дечака!
Као да је један мало! Као да су нам уопште потребни дечаци! Као да нас и овако
нема довољно у кући...
Признајем, била сам згрожена том вешћу, али сам се
контролисала, понашала се нормално. Дечаке нисам познавала, али сам чула доста
прича о њима, таквих - да би било боље да их нисам чула! Једни су рекли да
дечаци слабо уче; други рекоше да су запуштени, дроњави и прљави; трећи су
тврдили да су браћа почела да краду... Четврте гласине нисам ни слушала, ово ми
беше довољно. Довољно за страх и љубомору. Ако дођу, само ће нам донети
проблеме, говорила сам сама себи, не усуђујући се да то гласно кажем пред
мамом. Осећала сам да је до сада био један живот, од сада почиње други. Сажаљевала
сам и себе и маму и живот.
А мама, авај, сасвим другачије је то доживљавала. Она
је била и нервозна и узбуђена, весела и нестрпљива. Надала се да се иза свих
тих безобразлука двојице дечака крију „бисери“ који чекају да их неко пронађе
(баш тако је говорила).
Стигао је тај... суморни дан када су дечаци дошли у
нашу породицу. Довели их неки људи из неке социјалне службе, а ја се нисам
трудила да запамтим порекло, разлоге, упутства. Схватила сам само да ће наша
породица бити ХРАНИТЕЉСКА за њих. Е, то ми је већ било симпатично. Сакривена
иза маминих леђа, посматрала сам их радознало и, признајем, изненађено.
Замишљала сам их као чупаву, каљаву, полудивљу двојицу дечака, а преда мном су
стајала два сићушна, уплашена, укопана двојица насмешених момчића.
Првих дана сам се жалила на њих, и кад треба и кад не
треба, а мама ме стрпљиво тешила. „Њима је потребна помоћ“, била је реченица
коју је поновила стотињак пута. Убрзо сам и ја почела да понављам исту реченицу
пред децом. Охо, почела сам да се играм са њима и то игара занимљивијих од оних
које су нам биле омиљене до тада. Једног дана, кад сам их представила „ово су
моја нова браћа“, мама је прославила. Тада ми није било јасно шта слави, а сада
знам да јој је срце било пуно. Боже, колико љубави има у срцу ове жене! И што
је више даје, више је има. Моја мајка је створила од ове деце два ваљана
човека. Постали су културни и васпитани, вредни у школи, примерни и забавни.
Постали су моја браћа. У мени су пробудили нова осећања - била сам мање
себична. У породицу су унели живост. А у своје животе уплели су нас и избрисаће
им се, ваљда, годинама скупљана туга.
Моја мама је показала шта се дешава када се срце
отвори за друге, када се себично не стиска оно што се воли, када се даје да би
се имало!
За Табла Фест 16
Радмила Стоиљковић, Шести разред, ОШ „Коста
Стаменковић“ Српски Милетић
Наставник:
Душанка Шупут Тричковић
Похвала у
категорији литерарни радови, старији узраст, по одлуци Дечјег жирија
